„Знаш, сад се она бајка о ружном пачету не завршава више тако да оно постане лабуд већ – чичак!“, рече ми једна рањена душа и због ових речи осетих двоструки бол. Прво, јер сам и сама осећала његову тугу, а друго, јер је неко хтео да из његове душице истера лепоту. Све то осетивши, скоро да сам вриснула, покушавајући да допрем до њега:

- Не, то неће моћи! Ружно паче мора да постане лабуд, и не само то, већ желим и ти сам лабуд да постанеш! Јеси ли разумео!?

Насмејао се и то је био смер који сам тражила, да би ми, најпосле, оним својим делом душе, којем сам се и обраћала, то и обећао. Затим је додао:

- Ма ја се слабо споразумевам са људима, не разумемо се.

- Можда зато што они не остају дуже - да те упознају, и суде на прву лопту, или им ти сам то не допушташ. Само наизглед ти личиш на какву тврђаву, на морског јежа, који се чине недодирљиви и неосвојиви, али је твоја унутрашњост тако топла и сусретљива. А ја не причам напамет, већ оно што сама искусих.

- Хеј, можда једног дана напишеш причу о мени!? – рече, насмејавши се поново.

- Није немогуће. Штавише, можда ја то већ имам у плану. Само, да ли ћеш се и препознати? – добацих и сама се осмехујући. – Јер ја увек гледам да оног о коме причам вешто сакријем од радозналих очију.

- Ваљда ћеш ме обавестити, да знам!

- Наравно, срећице...

А потом ми исприча још понешто из свог живота, што ули нову наду у веру моју у њега, и пут који је изабрао. Није ме изненадио, јер сам неким делом свога бића то осећала да је могуће, али ме јесте веома обрадовао. Сад само да му пожелим успех и благослов Божји да га прати.

И захвалим на дивним тренуцима који су условили причу...

 

 

 

Бодље у очима

аутор: причалица

 

 

 

Дуго тражећи место за своје становање, млада корњача најзад изабра једно. Био је то врт прекрасног растиња, најлепши у том крају. Том избору је, поред раскоши бујног шаренила - унутар којег се налазио базенчић са свежом изворском водом, допринела и надасве добра прегледност околине, што је њеној тромости итекако одговарало. Осим тога, ни друштва јој ту није мањкало. Тако је, седећи у својој удобности, могла и без кретања да сазнаје о дешавањима у окружењу. Како је била доброг памћења и у неким разговорима, услед своје добре обавештености показавши умешност, о њој су говорили са поштовањем, дајући јој надимак Умка.

А један од најчешћих њених посетилаца био је пас Шврћа, мешанац са огрлицом око врата, коју је носио више као украс, јер се његовом власнику одавно изгубио сваки траг. Но њему то, чинило се, није сметало: овако је могао сваког дана да бира новог газду - према коски која му се понуди. Уколико би му, уз коску, био понуђен и какав посао да обави, он би се захвалио једним мирисањем и дигнутог репа би се вратио путем којим је и дошао.

Тако је он и тог јутра, најнеобичнијег од свих, поранио да корњачи учини дужну посету.

- Хеј, Умка, како је? – добаци Шврћа још са врата. – О чему данас...?

Он овде не изговори мисао до краја, већ шапом дотаче главу, смешкајући се.

- О, очи моје лутајуће! – тепала му је корњача, као и свима који су, долазећи код ње, доносили какву вест са собом. – Ево, кад не умујем, одмарам главу на јутарњем сунцу.

- Јеси ли чула новост? – упита је сав званичан.

- Не, али слутим да неко јесте... – примети она, осмехујући се.

- Наравно! – славољубиво дочека Шврћа. – Зато и пожурих са доручка, премда га је месар баш добро удесио, брке да полижеш, али нисам хтео да останем до хвале, већ дођох да ти јавим вест. А ко ће, ако не ја, зар не?

Корњача весело климну главом, потврђујући, а он настави:

- Знаш, оно моје друштванце што се саживело у врту у близини, а што долази и код тебе: замисли, добили су новог станара!

- Стварно? – заинтересовано ће корњача. – Неко га позвао?!

- Ма какви позвао! Дошљак! Самозванац! Не личи ни на шта, ја кад ти кажем... Ови моји разменили с њим реч-две, видели с ким имају посла и тајац! Ту су, али се не миришу...

- Занимљиво! Па је л` тако ружан?

- Ма страшан, шта да ти кажем... Страшан!

- Хм, па ипак, волела бих да га видим – изјави корњача знатижељно.

- Мислим, Умка, да од тога нема ништа – узврати пас. – Нити га има ко довести, нити ће он сам изволети да дође. Он се скупио тамо под ружин грм и без неке потребе не мрда одатле. А и боље му је... Да не би било каквих незгодација...

Још мало поразговаравши о необичном дошљаку, Шврћа, који и иначе није могао дуго да седи на једном месту, најзад се подиже и крену даље.

- Хвала ти на вестима –захваљујући се, поздрављаше се корњача са њим.

- Увек на услузи, Умка! А ако те баш интересује, ти знаш... ако неће брег теби, иди ти брегу... – говораше Шврћа у одласку, весело намигнувши.

Ове његове речи заголицаше корњачу. Већ се и не сећајући кад је последњи пут изашла из дворишта, она се мало и уплаши од помисли. Али, како је мисао није напуштала, већ све јаче храњаше њену радозналост, најзад, она се, охрабрена, подиже и крену.

Требало јој је прилично времена да се догега до врта о којем јој је пас говорио. Овај је подсећао у понеком детаљу на њену башту, али далеко од тога да се могао мерити са њом. Премда јој ово није била прва посета - али јесте једна од ретких, ипак, када је ушла, имала је осећај као да се ништа није променило и да све стоји на свом месту. Чак је и друштво затекла онако како их је и упамтила: зец Зуба је грицкао салату крај рупе над којом је расло стабло, док се на једној од грана излежавала мачка Мицка, велика чистуница, а на другој сврака Перла, која је волела да се кити разним украсима; жаба Сунчица је, седећи на ивици, хладила ноге у базену, а пас Шврћа, који је таман стигао са ручка, причао им је о својим дневним догодовштинама.

Угледавши је како долази, друштво се стаде осмехивати.

- О, Умка! Каква част! – мјаукаше Мицка дочекујући је, умилно вртећи репом.

- Таман стижеш на свежу салату, тек узбрану – рече Зуба, мљацкајући.

- У-У-Умка – растезаше Сунчица, надувавајући се од усхићења.

- Баш те је лепо видети! – повика Перла сва раздрагана, са чије ноге блесну прстен огромног црвеног камена.

Шврћа се само насмеја и добаци јој један од својих шеретских мигова.

- Шта ћу – изјави Умка и сама обрадована – кад сам вас се пожелела. А и добро је мало прошетати, да се не улењим. Можда и моје очи буду вредне попут ваших, па улове понеки поглед за незаборав.

На ове њене речи сасвим спонтано Мицка отпоче разговор.

- Хајде, де! Него, кад смо већ код лењости, данас је код нас на кафи била нека госпођа, ако се та жена са госпођом сме упоредити, која има у кући мишеве! Замислите! Госпођа, а мишеве у кући има! И шта је њој пало на памет: да позајми моју маленкост, како бих јој ја по кући мишеве ловила... Брука! Да је вредна, имала би новца за слушкињу да јој она реди кућу. Као моја газдарица што има...

- Сасвим си у праву, Мицка – сагласи се Шврћа. – И мени су јутрос, на неколико места, условљавали храну. Па зар им није драго што сам уопште дошао код њих? И то што сам баш неког посебног изабрао, већ је довољан рад сам по себи. А и њима је на корист, да могу неком да удовоље. Шта би хтели више?!

Корњача их је пажљиво слушала, разбашкарена у шушкавом лишћу, не оглашавујући се.

- Истина, има много лењог и доконог света данас – журно дочека Перла. – Да знате само колико има неуредних оџака и прљавих прозора... чудо једно!

- Морам се и ја сложити са вама – рече Сунчица. – Могли би и овај базен да очисте, а не да ми се ноге прањем прљају.

Ту она, ради потврде, извуче свој десни крак и подиже га увис.

- Ја не бих имао ништа против да ми неко други спрема салату – надовеза се и Зуба, на чију примедбу сви праснуше у смех.

Потом се Шврћа обрати корњачи, покушавајући да је увуче у разговор.

- А ти, Умка, шта ти имаш да кажеш?

Ова, уместо да одговори, примети с чуђењем нешто што јој је промакло при доласку.

- Кажем да нигде не видим Крлета. Где је он?

Крле-кртица је, иначе, био још један члан ове дружине.

- А, Крле се отуђио... – рече Перла уз негодовање. – Нашао је себи боље друштво. Нисмо могли ни замислити какав је то лицемер, драга Умка. Откад је Бодљави стигао, највише са њим време проводи.

- Бодљави?! – зачуђено ће Умка.

- Ма она придошлица о којој сам ти причао... – појасни Шврћа.

- Аха! А зашто га зовете Бодљави?

- Па сав је на јуриш, не можеш му ниодакле прићи. Први дан кад је дошао, поче да нас загледа и као нешто исправља, шта ли, а све тако фино, да ти мука припадне – објашњавала је Мицка. – Замисли, чак је и данас, пролазећи овуда и прислушкујући наш разговор, добацио - мени у пролазу, да ми не би реп отпао, ако бих помогла оној сељанки и отерала мишеве из њене куће. Па зар ја за то живим? Да будем ловац? Каква дрскост и безобразлук!...

- Мени је рекао да превише извољевам, и да храну треба и зарадити – с презиром говораше Шврћа. – Шта он умишља да је? Боље себе да погледа, на шта личи...

- Ја боље и да не говорим шта је мени рекао – умеша се и Перла. – Смета му мој накит, који сакупљам у пролазу. Боде му очи! Чуј! Њега боде...!? Нечувено...

И протресавши главом од надошлог једа, она уздахну гласно.

- Накит ти је диван, драга Перла – саосећајно изјави Сунчица, тешећи је. – Мени је рекао да ћу се распући, и да је боље да ме се клони - да не би одговарао за моје здравље. Па и треба да ме се клони, дрзник један! Ја да се надувавам...?! Није-него!

- А да не причам како је био завидан на то што сам ја, за разлику од њега, тако фин и мекан – хвалисаво ће Зуба.

- Кажем ти, Умка – поново узе реч Шврћа. - Необичнијег створа од њега нисам видео. Тај би се могао по цео дан бости, ништа друго да не ради.

Корњача се зачуди овим његовим речима.

- Како то мислиш: бости...?! Има рогове, шта ли?

- Ма какве рогове! Сав је ко трњак какав!

У том се у непосредној близини зачу шушкање. Сви окренуше главе у правцу ружиног грма, где је кртица Крле управо извирио.

- Ево Крлета! – тихо примети Мицка.

- Сигурно њушка где му је друг Бодљави – шапутајући добаци Перла.

- Мислите да је и он ту? – радознало ће Умка.

- Без икакве сумње, ту је! – дочека Шврћа иронично. – Иди и сама се увери каквог смо чудака добили...

 

- наставиће се -