Бодље у очима (наставак)
аутор: причалица
Умка га погледа и потврђујући главом пође ка ружином грму. Како је њен ход био бучан, то кртицу позва на опрез.
- Ко је то? – упита Крле, пажљиво дижући њушку и ослушкујући.
- Комшиница... – рече Умка, смешећи се.
Хтеде да дода и своју омиљену узречицу „око мило“, али се уздржа из пристојности; пред њим је и иначе никад није употребљавала.
- О, Умка! Откуд ти код нас? – обрадовано ће Крле. – Ако, ако, баш ми је мило.
- И мени је, вала да знаш. Па... како је?
- Одлично! Али, шта је мени. Седи, смести се, знам да ти није лако стајати.
А док се Умка покушавала сместити испод ружиног грма, како би склонила главу са жарког подневног сунца, она се нехотично огребе о трн.
- Ах, убоде ме...!
- Па пази где седаш – узнемири се Крле. – Да неког не повредиш...
- Како мислиш да неког не повредим?! Па ја огребах своју главу о ружин трн!
- А тако, опрости... Мислио сам... Али, да, буди опрезна...
- Па сад хоћу... А шта си мислио под тим да неког не повредим...? Има ли овде још кога са тобом? Не видим никог...
- Мој другар! Помаже ми да скупим лишће за кућу. Зими уме да буде јако хладно доле, ако не затворим рупе и не навучем довољно лишћа под ноге.
Корњача стаде загледати, не би ли негде угледала тог друга, али једва да је могла подићи главу из траве. Најзад, примети подаље нешто као клупко које се котрља тамо-вамо.
- Је л` то онај што се ваља тамо? – упита га.
- Е, тај! Зову га Бодљави, мада не знам због чега – одговори јој Крле. – Било је далеко лепших надимака, који су му могли дати.
Док је он говорио, то клупко што се ваљало докотрља се до њих. Кад се уставило и растворило, те са својих леђа скинуло сакупљено лишће, корњача примети мноштво иглица, због чега јој одмах поста јасно одакле овом створењу тај надимак. Било је застрашујуће гледати те оштре врхове, а камоли им прићи.
- Ево, Крле! Видиш, ништа лакше, а још је и забавно! – изјави Бодљави тихим гласићем, смејући се, што је сличило на какав звон. Али кад угледа корњачу, он се намах уозбиљи и као постиђен, увређен, шта ли, брже-боље се откотрља у смеру из којег је дошао.
Умка се том понашању силно зачуди.
- Шта му би...?!
- Ма пусти га! Само је мало опрезнији, бира друштво... – брањаше га другар уз осмех.
- Биће да му се моје друштво не допада...
- Откуд знаш? Није те још упознао.
- Па како ме мисли упознати бежећи...?!
- Па он ако и бежи, ти седи и чекај.
Ове тако једноставне, а мудре речи, поразише почетно Умкино подозрење.
- Имаш право. Уосталом, и те бодље, ма колико страшно изгледале, чини се да могу и на добро послужити. Мораћу још једном да их погледам, под условом да Бодљави приђе поново.
Јеж, као да је чуо њене речи, заиста се докотрља још једном. Штавише, овог пута се устави много ближе њеном погледу. Тако је Умка могла из непосредне близине да посматра игличасти његов огртач. Био је умотан у њега са свих страна и тешко би му се ико могао приближити, а да се не убоде. Имали су право, дајући му такав надимак, мислила је Умка. Ако га је ико носио у сразмери са разлогом избора, онда је то овде био случај.
Не проговоривши ни реч, Бодљави истресе нову туру лишћа и бацивши тек један скрајнут поглед га гошћи, откотрља се назад.
- Заиста, тако чудесно и несвакидашње створење! – говораше удивљено Умка. – Ево примера како оружје може и оруђе бити! И обратно!
Крле, који је посао одложио са њеним доласком, помно је слушао, не скидајући осмех са лица.
- Ти мислиш да је то оно што чудесност чини чудесним? – примети загонетно.
- Не разумем, Крле – збуњено ће Умка. – Зар је ствар у нечем другом?
Али, уместо да јој удовољи одговором, Крле и сам упути питање:
- А јеси ли му видела очи?
- Очи?! – тек сад се корњача посрами и благо поцрвени у лицу, признајући: - Не, ја нисам!... Али, ти... Како си ти...?
Не желећи је додатно збуњивати, Крле просто добаци:
- Лепо! Нисам чекао на друге да ми кроје поглед, већ стадох и сам их погледах. И видех небо како се огледа у њима. Ето!
За тренутак корњача, навикнута да је она та која дели мудрост, утихну. О, да! Тачно је знала на чега су се односиле Крлетове речи, и што је још болније, осећала је да би се морала сложити са њима. У том тренутку, она по први пут у своме животу осети снагу праве и дубоке мудрости. Истина, растрзало је то што је морала да је чује од другог, али је бар ствар изнета на чистац. И то ју је необично обрадовало, јер је спознала да постоји поглед сакривен од света, који само ретки могу да користе. Знала је да сад, више већ ишта, жели њега да пронађе. А да би га пронашла, она направи и искорак у сусрет тој својој жељи.
Када се јеж докотрљао и трећи пут, Умка храбро иступи пред њега и најљубазнијим гласом му се представи, рекавши:
- Волела бих да Крле и ти свратите код мене и правите ми друштво.
Бодљави, који је стајао обореног погледа, наједном поче да диже главу. И тада она срете најлепши пар очију, у којима се, баш како Крле рече - који је њих гледао срцем, огледало небо. А онда се, да чудо буде још веће, у те исте очи и поглед уселило и Умкино лице. Бодљави се топло насмеја њеној позивници и радо пристане.
Сунце је већ било у нагињању, кад се поздравила са јежом и кртицом.
Пролазећи крај друштва окупљеног око базена, њима не промаче посебан сјај и живост на њеном лицу.
- Умка, јеси ли добро? Као да си се намирисала руже, тако изгледаш! – добациваше Шврћа шаљиво, али с мером. Осећао је он да се нешто чудно тамо догодило, чим ју је красио несвакидашњи израз, али није се усуђивао питати за појединости. А и мислио је да ће им сама већ рећи.
Но то се није десило.
- Нисам, Шврћо, премда хтедох, но криве очи понесох па на трн наиђох – одговараше Умка на прозивку, не устављајући се. - А ружа висока, чак до неба, да видите само! Слеп да прогледа од милине!
Зуба, Шврћа, Мицка, Сунчица и Перла, немо и чудећи се између себе – не налазећи никаквог смисла изговореним речима, осташе да збуњено гледају за њом.
А корњача, не скидајући с лица израз дубоког заноса и радости, полако измицаше из њихових омеђених погледа. Ипак, не сасвим. Пазећи да својим одласком не закачи неку од бодљи и тиме затвори врата погледу који тек треба да се деси, она не заборави да и њима упути позивницу...
Прича са посветом
За најискренијег дечака, који је причом подстакао причу
Јелена, с љубављу.