Све у причама бива

Рецензија

Ево још једног дела Јелене Јергић, на свеопшту радост. Поред досадашње две, угледала је светлост дана и ова књига, назива „Причом да ти кажем“, као дар деци за предстојеће Васкршње празнике.

Читајући ове редове, посебан осећај испуњава душу сваког верујућег човека, одушевљава чисту и Богом испуњену децу, отварајући им видике за предстојећи живот, насмејавајући их, упозоравајући их на искушења која чекају на трновитим путевима какви су они који воде ка срећи, пуноћи, Богу.

Интересантна је снага речи којом се писац прилагодио читаоцима без обзира на узраст, у зависности од дара, те отворио могућност извлачења снажних закључака читалаца, примене искуства у практичном животу. Познајући писца, одрасли читаоци с лакоћом закључују да је темељ писању хришћанство, православље, учење Светих Отаца, снажна и пуна љубави породица у којој је рођена и одрасла, и жеља да стечена искуства буду примењена у практичном животу имајући у виду правило: „Малој деци прво мека храна, а касније тврђа“. Овај писац у читаоцу изазива осећај боравка у некаквом другом свету, посебном свету, свету из маште, где се врло лагано уграђује и налази чиста душа, жељна правде, сигурности, мира, љубави.

У свим ситуацијама имамо сукобе добра и зла, позитивног и негативног, али увек добро надвладава зло. Писац успева врло лако за улогу Добра придобити читаоца, што је од посебног значаја за децу и родитеље, децу којој се путем ТВ-а, интернета и данас многобројних средстава углавном нуди насиље. На тај начин лошија страна човека заузима чиста дечија срца, а родитељима се даје добра подлога за рад на пољу васпитања деце, у циљу стварања здравих личности, корисних чланова Цркве, државе, породице.

Понуђене басне утемељене су на непролазним вредностима својственим „нашем човеку“: вери, нади, љубави, поштењу, уопште врлини, али данас ретко и тешко доступним у друштву коме припадамо, јер понуда корисна за душу детета и човека, на нашу жалост, у многим домовима, породицама, сматра се старомодном. При томе се губи из вида да квалитет поуке, попут ове, није временски ограничен, тј. да има и имаће увек своју високу цену.

Љубав према Богу, људима (посебно деци), врло видљиво у тексту, подстакла је писца, који се успео уселити у многа дечија срца знајући за речи Светога Јеванђеља: „Заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Божије“ (Мт.18,3), на скупљање и писање понуђених тема што је морало дати видљиве резултате...

Велика је радост да је ова збирка угледала светлост дана, и биваће све већа што више буде присутна у нашим домовима, у рукама деце и родитеља.

Верујем да је постигнут жељени циљ, и надам се да ће писац наставити да ствара служећи тако заједници, умножавајући свој дар, оплемењујући љубав безазлених дечјих срца, и да ће, гледајући резултате свога рада, непрекидно надграђивати и уздизати себе у „меру раста Христова“.

„На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље и причању краја нема.“ (Иво Андрић, О причи и причању)

Овај део Андрићеве беседе, изговорене приликом доделе Нобелове награде 1961. године, наметнуо ми се сам од себе када сам сазнала да ће се друга збирка приповедака Јелене Јергић звати „Причом да ти кажем“.
Кажем: наметнуо се јер ми се та спона чини као најприкладнији увод у запис о људској потреби за причом и претакањем сопствених и туђих искустава у умотворине вредне пажње свих нараштаја.

Прва збирка Јелениних прича, „Све у причама бива“, објављена је 2008. године, и ево сада, две године након тога, Јелена нам нуди још једну збирку писану у истом стилу и са истим циљем: да нас дотакне, насмеје, растужи, обрадује и покаже да увек можемо бити бољи и ми сами и свет у коме живимо.

Збирка „Причом да ти кажем“ састоји се из три целине: Шумске мудролије (у којима су главни јунаци животиње), Причом да ти кажем (у којима су ликови углавном деца, али и један ластавић, као и цврчак и мрав) и Из ризнице народног ствараоца (две народне приче).

У „Шумским мудролијама“ главни јунаци су животиње, и то углавном лија и меда. Лија и меда су понекад налик људима који су пријатељи из користи (Брига за децу), али су и ситуације у којима се налазе разрешене у складу с тим, јер се, у том случају, када се пријатељство не заснива на искрености и истинској љубави и поштовању, обично догоди да неко буде надмудрен.
У Јелениним причама лија није приказана онако како је обично приказују басне: она је понекад насамарена („Брига за децу“, „Рачуни и трофеји“); горда („Спасила саму себе“); лицемерна и користољубива («Рачуни и трофеји»), хвалисава («Велик или мали»), уплашена («Случај са два краја»), али и она која уме да врати истом мером кад је преварена («Чист рачун – дуга зима»), док је меда у поменутим приповеткама лукав, саможив, прорачунат, користољубив.
Врло су занимљиве и приче «Гуска трачарица» и «Зачарана жаба» јер говоре о лошим навикама као што су трачарење и лаковерност, као и о опасностима које вребају оне који не размишљају здраворазумски. Понекад и онај ко је млад уме да надмудри иначе препредена бића, као што је случај са ластавићем из приповетке «Причам ти причу».

У овој збирци животиње су носиоци неких људских особина, нарочито порока и врлина, а ситуације у којима су приказане заправо представљају ситуације у којима се често налазе људи. Зато способност животиња да говоре и реагују као људи делује тако реално и реалистички, иако се, наравно, преплиће са фантастиком.
У овој збирци има прича које нису басне, пошто не доносе уопштено искуство (лија није увек лукава, цврчак није увек распеван, жаба није увек хвалисава), већ су то све духовито смишљене ситуације из људског живота, иако су ликови животиње, тако да је пре реч о причама о животињама.
Приче о животињама се разликују од басни и по структури и дужини јер су сложеније и имају више епизода, а повезивање епизода углавном се врши преко главног јунака. Кад би се разне епизоде једне приче о животињама узеле као засебне целине и кад би им се додала поука, лако би се од њих могле створити басне, пошто басне, својом краткоћом и алегоријом и наравоученијем, указују само на једну важну појединост.
Пажња читалаца се углавном преноси са особина животиња на односе међу ликовима, тако да је у причама о животињама, за разлику од басни, важније дешавање, необични сплет околности и занимљиве епизоде него наравоученије.
Јеленине приче немају наглашено наравоученије, али се морална поука намеће сама по себи.

 «Дечја Нова година» јесте прича о досезању звезде на храму Светог Саве, односно о досезању крста, православља: «За ту звезду не треба новац. Она једнако припада и богатима и сиромашнима. А да бисмо је дотакли, морамо се сви смањити, да будемо као деца. Као ти, сине.“
Прича „Приоритети“ јесте прича о племенитости дечака Николе: о одрицању од сопствених жеља и о изненада спознатој великој радости давања. Као да је ова приповетка разговор са приповетком Лазе Лазаревића „Све ће то народ позлатити“, а дечак Никола, погођен судбином ратних инвалида, пошто се одриче своје највеће жеље како би помогао ономе коме је то потребно, као да својом племенитошћу ублажава ране газда-Благојевог сина из поменуте приповетке.
«Поверење» успоставља мост између родитеља и деце, и говори о потреби детета да буде схваћено и да му родитељи укажу поверење; «Писмени задатак» је прича о победи православне вере над бајкама и о дечјој искрености и мудрости због које се одрасли постиде и преокрену; «Просјакиња» је дирљива прича о жени која је изгубила ближње и коју друштво неправедно одбацује, али и о деци која умеју да буду сурова док не открију праву истину.
Врло наглашену религозну ноту имају приповетке: «Река дома мог», «Заблуде у свађи» и «Жена обучена у сунце». У њима тријумфују племенитост, кроткост, стрпљење, љубав.
Приповетке: «Најважније у животу» и «Пријатељ народа» писане су у традицији народне бајке, док је «Прича о два јарца» нарочито занимљива зато што доноси спој народне и исконске мудрости; две паралелне приче: једне библијске и једне свакодневне, а њене поуке се своде на одрицање од свега што је материјално и овоземаљско, испуњено гордошћу, и прихватање духовног блага, скрушености и скромности као идеала коме треба тежити.

Збирка садржи и параболе. Оне, као и басне и приче о животињама, имају циљ да читаоце поуче, али су у њима носиоци радње људи. Ситуације су врло реалистичне и наизглед уобичајене, али су параболе писане узвишеним стилом  и исказују неку религиозну истину или дају важну моралну поуку. И оне имају пренесено значење («Празне шкољке», »Светске бриге», «Светионик», «Гнев и Смирење», «Истина и лаж»).

Прву целину, «Шумске мудролије», чине, дакле, приче везане за шуму, у којој се налази  и гуска трачарица.
Друга целина, чији је назив истоветан са називом збирке, као своје јунаке има углавном децу, али и цврчка и мрава, мачку и ластавицу, жабу и роду, које нису становници шуме, бар не у овим причама.
По речима самог аутора, «Шумске мудролије» траже већу пажњу, иако су мање, док је у «Причом да ти кажем» изражено приповедање. То су приче које траже баку, ватру у камину, дечицу окупљену око баке и снег напољу (што се може видети и на корицама књиге).
Трећу целину чине две народне приче, које Јелена уноси како би нас и насмејала и поучила. То су приче: «Божије старање» и «Снаја и зет».
Као мото приповетке «Светионик» јавља се и мисао Хелен Келер: «Већина људи погрешно доживљава значење истинске среће. Она се не постиже кроз самозадовољство, него кроз преданост циљевима вредним поштовања.“

То су циљеви које аутор ове збирке приповедака увек има у виду и којима тежи. Залажући се за њих, Јелена Јергић, наша Причалица, наставља да нам прича приче, свесна да за све што кажемо и урадимо сносимо одговорност.
Она у потпуности следи поруку Андрићеве беседе о смислу књижевности и дарује нам приче које су „покретане љубављу и вођене ширином и ведрином слободног људског духа. Јер приповедач и његово дело не служе ничему ако на један или други начин не служе човеку и човечности. То је оно што је битно.“

Овакве збирке приповедака све се ређе пишу у данашње време, јер већина стваралаца, у тежњи за модерним изразом и новим тенденцијама, не уме овако лепо, искрено, надахнуто и топло да нам приповеда о свету који нас окружује, а да при том видимо да то приповедање служи човеку и човечности.
Данас је, више него икад, потребно развијати у читаоцима уверење да добро тријумфује уколико се човек свим срцем и умом за то залаже, уколико се бори за праве вредности. Исто тако је неопходно развијати свест о значају и неопходности знања и мудрости у животу, као и о пожртвованости и трпељивости у многим ситуацијама, како би човек осетио да је срећа само у давању и несебичности, а не у узимању и гордељивости.
Зато је збирка Јелене Јергић неопходна данашњим читаоцима: она их подсећа на све што је важно и племенито, и нуди им изобиље саткано од осећајности, мудрости, разумевања и безграничне љубави према човеку који, будући да је грађен по Божјем обличју, треба да остане круна Божјег стварања.