Имала је деду, који је на све начине гледао како да омаловажи њену мајку. Па ипак, за њу је он био деда, деда по оцу, и имала је поштовања према њему. Бога се није бојао, нити се молио и кајао, за разлику од баке, која је била верујућа душа. Она је ишла и у цркву, спремала славу и није имала злурадих примедаба на снају. А онда се деси да деда поче да обољева, и то тако да му се није баш знало која је болест у питању.

Водили су га и на испитивања у болницу, али ништа значајно није откривено. Почео је да једе све ређе и да се суши, кости почеше да му се провиде испод коже, и сви су мислили да му је крај близу. Међутим, на изненађење свих, бака се наједанпут разболе и за кратко време се упокоји. Након овога деда још више почне да копни, леже и у кревет, али смрт га и даље обилази. Отпоче и Васкршњи пост, а деда се досети и позва своју унуку да се насамо са њом разговори. Иначе, девојка је повукла на бабу и била је некако највише упућена у веру од свих. Кад она уђе код њега, он је замоли:

- Чедо, би ли ти деди читала Свето Писмо?

- Хоћу, деда – одговори она више него радосно и донесе Светињу, коју потом поче да чита насумице.

У неко доба деда је поново упита:

- Шта мислиш, дете, да ли то Бог не жели да прими мене грешника, кад, ево, толико се мучим, а смрти нема? Како би било да ти мени доведеш свештеника да ме исповеди и причести. Можда ће Господ погледати и смиловати се.

 

 

 

Са сузама у очима девојка послушно пође да испуни дедину вољу. И, заиста, свештеник дође и исповеди старца и причести га. Кад је отишао, деда ће њој овако да каже:

- А хоће ли Господ опростити и оно чега нисам могао да се сетим?
Девојка га погледа и лепим га речима утеши. А на Велики Петак, деда се упокоји.

 

На крају свега, како се не сетити покајаног разбојника и Исусових речи упућених њему: «...: заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају» (Лк.23:43) Помени, Господе, уснулог слугу твога Јована. Амин.

 

 

 

 

 

Не плачи мати Марија