наставак...
Издвојивши лисичине снове за крај, окренух смером ка вуку. Он је, од свих, имао најнемирније снове. Сваки делић његовог маштања, преиспитивао је претходни, а све у потрази за најбољом тактиком једног истог подухвата.
Након што се дочепао свог плена, јагњета, преостало му је да пређе пут
до шуме, а да га чобан, са његовим псима, не примети. Чак се и у сну
осећало како му се тло под ногама тресе, док им је победоносно измицао,
журећи своме одредишту.
Размишљајући како да се поставим спрам
његовог сна, у коме је тако маштовито себе доживљавао као великог
ратника, без много двоумљења одлучих се за најбоље и, уједно,
најпростије решење: да глумим самог себе! Заструјавши силно, стадох
насупрот његовим корацима, успоравајући их, да бих омогућио оним
чобанима са шарпланинцима да га уоче. Како сам се надао, тако се и
десило. Изненадна паника, која проради у срцу овог јунака, преобрати га
у ловину, за којом поче трчати и старо и младо. Вук је, дахћући,
покушавао да одлепи слепљене и једва помичне ноге од тла, не би ли им
утекао, али потера је била све бржа и све ближа. Кад га скоро
достигоше, ја напустих сан, остављајући вуку да га сам доврши. Та, на
крају крајева, његов је и био.
Коначно кренух ка сновиђењу које
ме је највише занимало. Преда мном је лежала лисица, равномерно дишући.
Полако јој се примићући, ја сам овде, због целокупне досадашње историје
између нас двоје, сва своја чула подигао до крајњег степена
невидљивости. Још кад свему додах лијину тренутну важност у
новонасталим дешавањима и доказе на које бих, елем, могао да налетим у
истраживању, мислим да је збир разлога био више него довољан за овакву
једну преопрезност. И тако, не правећи ни сенку, пажљиво се провлачих
покрај сваке њене длачице.
Савладавши цео лавиринт осетљивих
станица, најзад се нађох на жељеном месту. Изузев самог садржаја, њен
сан се није разликовао од остала три: и он је био пун похлепе,
самодопадљивости, лукавства и томе слично. Другим речима, свега оног
чега би се паметан постидео. Затекао сам је пред вратима кокошињца.
Управо је била бацила око на једну крупну кокош. Али, да би свој наум
спровела до краја, морала је, по изласку из кокошињца, да избегне
сусрет са дворишном куцом. И ево шта је министарка смислила: да акцију
започне, баш са њим! Наиме, лукаво кренувши супротним смером, она,
машући репом, покуша да наведе дворишног чувара да је прати - што овај
и учини. Затим се сакри у посебну рупу, пред којом остави њега да лаје,
а сама пође ка излазу са друге стране, који је водио на споредни пут до
кокошињца. Наравно, у међувремену су се куци придружили и укућани,
остављајући јој тако на милост и немилост незаштићену кокош.
Увукавши
се дубље у њену оставу са глумцима-статистима, наишао сам на преко
потребан лик и извукавши га, пожурих до кокошињца. Кад се његова врата
отворише и лисица, сва усхићена скочи унутра, ја јој брже-боље потурих
у наручје тог новог глумца – сову! Њен скок се у трену заустави, чинећи
да „виси“ у ваздуху... Била је у толикој мери збуњена, да збуњенија
није могла бити. По мени, био је то, ипак, знак да сам дотакао неки
живац, који је у себи носио знаке живота.
Напустио сам је у том и таквом расположењу, а по њеном уранку се могло
приметити да је оно и даље држи. Храна јој, очигледно, није пријала.
Али тако је то са пријатељима: они и нису храна за стомак, већ за душу.
Јела су за стомак, али од њега стомаци отежају; пријатељи су за
вечност, да се уз њих расте.
Аларм за некакву опасност је у
толикој мери бубњао кроз њену савест, да је допирао чак до мене... А ја
јој баш и нисам био близу. И тад је уследило нешто крајње неочекивано:
први пут ме потражи погледом, па још каквим - препуним молбе! Дакако,
мислио сам, после свих ноћас изведених представа, чини се, ветре, да је
и на тебе дошао ред да се изненадиш. И не само да се изненадих, већ се
и одушевих! Наравно, сад више нисам морао да јој помажем тек совине
жеље ради, јер, угледавши је тако рањиву, под плаштом грубе одбојности,
би ми драго што, о чуда, наиђох на нежно и осетљиво срце.
- наставиће се -
аутор: причалица