Ово сакупљање лековитог биља послужило ми је као савршен изговор за посету све и једног члана одбора. Али морам да нагласим да сам дуго премишљао да ли да то урадим или не. На крају сам се утешио мишљу да ја, у ствари, испуњавајући поверени ми задатак, на овај начин, заправо, успоравам њихово време кретања, уједно га продужујући сови за њено темељно истраживање. И не само то! Такође сам, поигравајући се, успео да провучем по коју дугину нит кроз њихове црно-беле снове, направивши од њих ноћне море... У сваком случају нешто на шта они нису навикли.

Прва ми је на дохвату стајала змија. Претворивши се у најтању иглу, увукох се кроз њено сићушно уво и полако се пробих до најскривенијих одаја злобе у њеној глави. Од тог сусрета се умало не почех трести. Срећом, брзо се прекорех и тихо наставих проматрати. Али трен пре него што заузех стални положај, погледом потражих њену савест. Та једва да је била жива испод свег оног црнила на које сам, пролазећи, наилазио! И да зло буде још веће, њиме је наоштрила сва своја чула.

 

С прва само немо посматрах ток њеног сна. Морам признати да се нисам нимало изненадио оним што видех: шта би друго она могла сањати већ своју надалеко чувену „абракадабра“ игру, уз неизбежну партнерску помоћ - жабе. Стајале су једна спрам друге на удаљености од неких тридесетак снених центиметара, када јој змија погледом прикова поглед. И ту отпоче игра лелујавих очију, чији ритам је жаба пратила уз музику коју је сама производила, болно јечећи.

Да бих могао у тачно одређено време да изведем акцију, коју сам у међувремену осмислио, и сам сам морао да се љуљам, вребајући тренутак када ће лија да палацне својим језиком. Све троје, у стању напетости, ишчекивасмо час обрачуна. Сва моја мисао била је усредсређена искључиво на змијине очи; измаштану жабу избацих из видокруга. Један,... бројао сам полако, два... триии... и... сад!

Кад змија покрену главу, испружајући свој отровни језик, тог истог трена - заправо, секунд брже од тога, уклоних жабу у страну, а овај, немајући где да се заустави, излете дуже већ што треба и ишчаши се, остављајући јој бол у замену. Ситуација је било толико смешна, али се ја, услед присуства огромног незадовољства које је претило да је пробуди из сна, не усудих смејати, већ брзом брзином изјурих напоље. Моје је гостовање сад ионако било сувишно, а за наставак забаве оставих јој сасвим довољно материјала...

Покупивши узбране травке, ја пређох у сан назови мајке. Њено сањарење почело је причом из најранијег периода детињства. Затекао сам је још у љусци од јајета, наравно, подметнутог у туђе гнездо. Морам признати да сам се добро помучио, док га нисам препознао, јер су се јаја тешко могла разликовати. Нема шта; својски се потрудила - баш као да је јава, а не сан!

 

Уставивиши се на самој ивици гнезда, ослушкивах кљуцање преваранта. На уснама ми је лебдео благи осмејах због управо смишљеног плана. По томе како је насрнула на љуску, било је сасвим јасно да јој се журило. Како и не би, кад ју је, већ по самом изласку, очекивао највећи део посла. Наиме, познато је да кукавица није биће друштвено, а о родбинским односима да се и не говори. Њен животни мото је „све себи“, тако да о подели гнезда, родитељске пажње, хране са другима - ма то била и рођена браћа и сестре, није било говора. Стога је она била дужна себи и свом урођеном „моту“, да што пре изађе, како би сва остала јаја, или птиће, поизбацивала из гнезда. И ту ће је чекати изненађење које сам јој припремио.

Угледавши њен кљун како се помаља, схватих да је време деловања пристигло. Јаја, која је она замислила у гнезду, ја сам заменио - нојевим! Учинак који је произвео на тек испилиту кукавицу, био је већи од замишљеног. Такав израз запрепашћења нисам до тада имао прилике да видим. Али ни све друго, јер сам је, по завршетку свог дела, одмах напустио.

- наставиће се -

аутор: причалица

п.с.: Слике су преузете са нета.