наставак...
Иако безуспешно ловећи њене мисли, ипак сам и сам делио бригу која јој
се читала на лицу. Да им је број био и половичан, могло би се посумњати
у причу, јер ми је било добро познато то обавештавање на даљину. Већина
извиђача, не сви – част појединцима – волела је да у добијену вест дода
и свој печат, па се не ретко дешавало да се ситно - беспотребно
укрупни, а крупно - уситни. Несумњиво, мора бити да је и сова била
упозната са тим, те отуд и тај њен забринути израз.
Прелетох
погледом околину, не бих ли, гдегод, уочио лисицу, кад имах шта и да
видим: она за бригу једноставно није имала времена! Отворених чула
упијала је сваку реч, свако слово, сваки покрет чак! А тек како се
очима исколачи, кад чу наставак вивкове приче.
- Има нешто што свакако морате да знате...
Гомила утихну и сви се нагнуше у његовом смеру, како би га што јасније чули.
- Дужан сам вам изнети целу истину...
- Говори! Говори! – повикаше они најнестрпљивији, због чега их неки и прекорише.
- Лава је убио човек! – изрече вивак заверенички, не скривајући у гласу осећај личног задовољства.
Ко ђуле топовско да је испалио, е тако је то пукло! И прва која се на његов удар огласила била је – лисица.
- Ха! Човек кажеш! Тачно сам осећала, ево... ево свраб ме неки напао, као да сам предосећала шта ћеш нам рећи.
О,
не, помислио сам у себи, опет се враћамо унатраг? За који секунд лисица
ће, сасвим извесно, прозвати и мене, а како је сова прилично одсутна
мислима, најбоље ће бити да се не јављам. О, колико сам се само молио
да сова преузме ствар у своје руке. Но моја молитва као да не стизаше
на своје одредиште.
Зато лија није губила време; а и некако се стицао утисак да све више преузимаше совину позицију.
- Хајде, сад казуј све по реду и немој да те се мора молити! - обрати се вивку готово заповеднички.
По осмејку који је потом уследио, видело се да јој заповедање годи.
- Ево овако... – послушно се вивак одазва. - Преносим поруку у целости:
краља су убили усред оазе, у тренутку док се играо са својим сином.
Затим га је човек, који га је и убио – отео!
Животиње су све
гласније и гласније почеле изражавати незадовољство. Свакако, имале су
довољно разлога за то - уколико се претпостави да је истина оно што је
вивак говорио. Само што сам ја, из ко зна којих тадашњих разлога, више
бринуо о совином ћутању, које се, истина, с времена на време, знало
огласити понеким хуком. И обузет тиме, ја стадох ловити њене мисли.
Међутим, бука која је из часа у час јачала, ометала је мој наум, те ми
брзо одвуче пажњу на дешавања која прерастаху у праву правцату драму.
- Мислим да су ствари више него јасне, драги моји...! – говорила је лисица, која се у међувремену успела на неки повећи камен.
Затим,
упутивши један брз поглед ка сови, на који није добила никакав одговор
- чак ни пошто је, након ове њене опаске, уследио загушљив тајац у шуми
- она грчевито настави са започетом мисли.
Али, срећом, ја
јесам. Био је то тренутак када сам успео да пресретнем једну од њених
мисли због којих је утонула у дубоко размишљање. Наиме, копкало ју је:
Зашто би неко прво убио краља, а потом га још и отео? И даље је била
неповерљива према извештавању, кога је упоредила са игром „глувих
телефона“. Али, да ли је стигла до било каквог одговора, е то већ нисам
стигао да дознам, јер ми лисичино напречац надошло самопоуздање, којим
се бахато разметала, није то дозволило.
- Дакле, као што се да
приметити, стање је очајно, кад, ево, ни сама премудрост не може да
нађе решење – просто није могла а да не прозове сову. - Уосталом, ово
што се догодило и није у њеном домену деловања. Јер од тренутка кад се
један стуб узвисио над другим, тако што му је стао на главу, укопавши
га, то и правда, да би одржала тасове у истој равни, мора да прибегне
мачу! Рат нам је објављен, рат објављујемо!!!
- Тако је! Рат! Рат!... – проносио се глас шумом, састављен од вике, рике, цике и дреке.
- Јесмо ли сви једномислећи у томе? Да вас чујем! – лукаво севајући очима продера се лисица.
- Јесмо! – викнуше живуљке сложно у глас, да се сва гнезда на гранама протресоше.
Овај
урлик освете најзад прену сову из размишљања, али - прекасно да би
могао усталасану масу да врати у мирно корито. Њени повици за мир и
мирно разговарање, попут каменчића, не нађоше места на запењеној води,
већ једнако пропадаху до самог дна, забијајући се тупо у дубоки глиб.
Још и више кад се шумом пронесе глас:
- Лисицу за министра рата!
- За министра! Лисицу за министра! – понављало се из сваког грла, попут еха.
Авај,
био је то тек почетак! Опасност се захуктавала са сваким новим повиком.
А на њено чело стављена је лисица којој се клицало; она сама горела је
од заноса који је пламтео у њој.
Али, за дивно чудо, сова и ја,
(понајпре ја), остадосмо поштеђени, јер животиње, окруживши лисицу,
направише неку врсту ваљка, који одвуче ове повике у небеске висине,
тако да ништа реметилачко не уђе у наше уши. Како то допринесе томе да
се мој слух отвори, ја чух сову како ме дозива и говори:
„Ветре,
знам да ме чујеш... Ја настављам пут; немој ме следити, јер си овде
потребнији. Пази на нашу пријатељицу, којој ће ускоро бити потребан
ослонац. Видај јој ране, јер, у својој лудости, она сама неће обраћати
довољно пажње на њих, што би јој касније могло донети још више
проблема. Знам да ћеш ме у свему послушати и ја слободно могу да кренем
ка извору ових тајновитости. Дај оно најбоље од себе! А и Небо ће
помоћи. Видимо се ускоро!“
Затим прхну у ноћ и нестаде у мраку.
Премда неспреман и више
него изненађен овим што чух, ипак у трену одлучих да јој будем
послушан, кад је већ и сама знала да хоћу. Стога и ја њој упутих мисао,
иако сам знао да је не може чути – не још, али једног дана хоће
засигурно. Биле су то речи: „Једва чекам!“, које ни изречене, ни
записане, нису имале снагу колико осећај што се родио са њима.
- наставиће се -