Иако безуспешно ловећи њене мисли, ипак сам и сам делио бригу која јој се читала на лицу. Да им је број био и половичан, могло би се посумњати у причу, јер ми је било добро познато то обавештавање на даљину. Већина извиђача, не сви – част појединцима – волела је да у добијену вест дода и свој печат, па се не ретко дешавало да се ситно - беспотребно укрупни, а крупно - уситни. Несумњиво, мора бити да је и сова била упозната са тим, те отуд и тај њен забринути израз.

Прелетох погледом околину, не бих ли, гдегод, уочио лисицу, кад имах шта и да видим: она за бригу једноставно није имала времена! Отворених чула упијала је сваку реч, свако слово, сваки покрет чак! А тек како се очима исколачи, кад чу наставак вивкове приче.

- Има нешто што свакако морате да знате...

Гомила утихну и сви се нагнуше у његовом смеру, како би га што јасније чули.

- Дужан сам вам изнети целу истину...

- Говори! Говори! – повикаше они најнестрпљивији, због чега их неки и прекорише.

- Лава је убио човек! – изрече вивак заверенички, не скривајући у гласу осећај личног задовољства.

Ко ђуле топовско да је испалио, е тако је то пукло! И прва која се на његов удар огласила била је – лисица.

- Ха! Човек кажеш! Тачно сам осећала, ево... ево свраб ме неки напао, као да сам предосећала шта ћеш нам рећи.

О, не, помислио сам у себи, опет се враћамо унатраг? За који секунд лисица ће, сасвим извесно, прозвати и мене, а како је сова прилично одсутна мислима, најбоље ће бити да се не јављам. О, колико сам се само молио да сова преузме ствар у своје руке. Но моја молитва као да не стизаше на своје одредиште.

Зато лија није губила време; а и некако се стицао утисак да све више преузимаше совину позицију.

- Хајде, сад казуј све по реду и немој да те се мора молити!  - обрати се вивку готово заповеднички.

По осмејку који је потом уследио, видело се да јој заповедање годи.

- Ево овако... – послушно се вивак одазва. - Преносим поруку у целости: краља су убили усред оазе, у тренутку док се играо са својим сином. Затим га је човек, који га је и убио – отео!

Животиње су све гласније и гласније почеле изражавати незадовољство. Свакако, имале су довољно разлога за то - уколико се претпостави да је истина оно што је вивак говорио. Само што сам ја, из ко зна којих тадашњих разлога, више бринуо о совином ћутању, које се, истина, с времена на време, знало огласити понеким хуком. И обузет тиме, ја стадох ловити њене мисли. Међутим, бука која је из часа у час јачала, ометала је мој наум, те ми брзо одвуче пажњу на дешавања која прерастаху у праву правцату драму.

- Мислим да су ствари више него јасне, драги моји...! – говорила је лисица, која се у међувремену успела на неки повећи камен.

Затим, упутивши један брз поглед ка сови, на који није добила никакав одговор - чак ни пошто је, након ове њене опаске, уследио загушљив тајац у шуми - она грчевито настави са започетом мисли.

Али, срећом, ја јесам. Био је то тренутак када сам успео да пресретнем једну од њених мисли због којих је утонула у дубоко размишљање. Наиме, копкало ју је: Зашто би неко прво убио краља, а потом га још и отео? И даље је била неповерљива према извештавању, кога је упоредила са игром „глувих телефона“. Али, да ли је стигла до било каквог одговора, е то већ нисам стигао да дознам, јер ми лисичино напречац надошло самопоуздање, којим се бахато разметала, није то дозволило.

- Дакле, као што се да приметити, стање је очајно, кад, ево, ни сама премудрост не може да нађе решење – просто није могла а да не прозове сову. - Уосталом, ово што се догодило и није у њеном домену деловања. Јер од тренутка кад се један стуб узвисио над другим, тако што му је стао на главу, укопавши га, то и правда, да би одржала тасове у истој равни, мора да прибегне мачу! Рат нам је објављен, рат објављујемо!!!

- Тако је! Рат! Рат!... – проносио се глас шумом, састављен од вике, рике, цике и дреке.

- Јесмо ли сви једномислећи у томе? Да вас чујем! – лукаво севајући очима продера се лисица.

- Јесмо! – викнуше живуљке сложно у глас, да се сва гнезда на гранама протресоше.

Овај урлик освете најзад прену сову из размишљања, али - прекасно да би могао усталасану масу да врати у мирно корито. Њени повици за мир и мирно разговарање, попут каменчића, не нађоше места на запењеној води, већ једнако пропадаху до самог дна, забијајући се тупо у дубоки глиб. Још и више кад се шумом пронесе глас:

- Лисицу за министра рата!

- За министра! Лисицу за министра! – понављало се из сваког грла, попут еха.

Авај, био је то тек почетак! Опасност се захуктавала са сваким новим повиком. А на њено чело стављена је лисица којој се клицало; она сама горела је од заноса који је пламтео у њој.

Али, за дивно чудо, сова и ја, (понајпре ја), остадосмо поштеђени, јер животиње, окруживши лисицу, направише неку врсту ваљка, који одвуче ове повике у небеске висине, тако да ништа реметилачко не уђе у наше уши. Како то допринесе томе да се мој слух отвори, ја чух сову како ме дозива и говори:

„Ветре, знам да ме чујеш... Ја настављам пут; немој ме следити, јер си овде потребнији. Пази на нашу пријатељицу, којој ће ускоро бити потребан ослонац. Видај јој ране, јер, у својој лудости, она сама неће обраћати довољно пажње на њих, што би јој касније могло донети још више проблема. Знам да ћеш ме у свему послушати и ја слободно могу да кренем ка извору ових тајновитости. Дај оно најбоље од себе! А и Небо ће помоћи. Видимо се ускоро!“

Затим прхну у ноћ и нестаде у мраку.

Премда неспреман и више него изненађен овим што чух, ипак у трену одлучих да јој будем послушан, кад је већ и сама знала да хоћу. Стога и ја њој упутих мисао, иако сам знао да је не може чути – не још, али једног дана хоће засигурно. Биле су то речи: „Једва чекам!“, које ни изречене, ни записане, нису имале снагу колико осећај што се родио са њима.

- наставиће се -