Све у причама бива

слика са нета

 

О томе на који начин су апостоли приликом свете Педесетнице говорили многе језике, постоје више мишљења. Једно од њих, у основи, тврди да мноштво језика није било у ушима слушалаца, него у устима ученика који су говорили, док друго тврди да је сваки слушалац слушао на свом језику, независно од тога којим језиком је апостол говорио. Један савремени страни теолог пише како се из уста апостолâ чуо један и јединствен небески језик, и да је он аутоматски превођен на језик сваког слушаоца. Свети Јован Златоуст је учио да су – насупрот ономе што се збило на Вавилонској кули, где се дотад јединствен језик разделио на многе – у дан свете Педесетнице многи језици постали познати сваком поједином човеку, и тај благодатни дар је назван «даром језика» јер је један човек могао да говори многе језике. Но, пошто у пракси не можемо замислити да један човек истовремено говори многе језике, нема другог објашњења него да један исти глас који је излазио из апостолових уста, благодаћу Божијом у другачијем виду стизао до свести сваког слушаоца – преведен на његов језик... Такав је случај и са старцем Порфиријем, који је поседовао благодатни дар некакве врсте аутоматског превођења: Гркиња чује грчки, а Францускиња француски...

- Напољу, Старче, чека једна Францускиња коју је довела нека мени непозната госпођа. Оне би хтеле да Вам целивају руку.
Старац одговори:
- Уведи их.
Оне уђоше, а моја пријатељица је већ стајала онде. Старац упита:
- Зна ли која од вас француски да бисмо могли да разговарамо?
Моја пријатељица одговори:
- Да, Старче, напољу је Тасула.
Одмах ме позваше. Ја уђох, а Старац ми рече:
- Питај је чиме се бави и да ли је удата.
Ја упитах, а Францускиња ми одговори:
- Нисам удата. По занимању сам професор филолог.
И поче да плаче.
- Питај је – настави Старац – да ли верује у Бога.
Она, загрцнувши се од плача, одговори:
- Не, ја сам нихилисткиња. За мене – све је ништа.
Са тим речима на устима, плачући, она се сагнула пред Старцем, ка његовим коленима.
Тада ми Старац рече:
- Иди ти сада!
Ја и госпођа која је Францускињу довела изађосмо, али моја пријатељица Јелена остаде и даље унутра. Она прича како је Старац својим рукама дохватио главу младе Францускиње, држао је тако накратко, па је упитао:
- Станујеш ли са мајком?
Она је нешто одговорила. Старац је наставио:
- Можда станујеш са неким другим?
Она је на то и даље плакала.
Старац јој рече:
- Ти имаш племениту душу.
Затим је наставио да говори, али моја пријатељица више није могла да разабере речи. Видела је само да јој Старац нешто говори, и да га она потпуно разуме. Тада се Старац окренуо у правцу моје пријатељице и рекао:
- Изађи и ти.
Моја пријатељица се наивно обрати Старцу питањем:
- Да ли да опет уведем госпођу која зна француски?
Старац одговори гласно:
- Рекох ти да изађеш.
Остадоше насамо Старац и млада Францускиња, и то доста дуго времена. Када је Францускиња изашла, она је блистала од радости и одушевљења. Окренувши се ка мени, упитала је:
- Ко ти је рекао да Старац не зна француски?
- Истина је – одговорих ја у недоумици – он не зна француски!!!
Она, међутим, веома узбуђена одговори:
- То није могуће. Ја ћу ускоро поново доћи!!!... Нисам знала да постоји такав човек. Он ми је рекао све о мом животу... Све ми је рекао...
У том тренутку ни Тасула ни ја нисмо биле свесне онога што се десило. Ја сам у себи говорила: «Шта је то `све ми је рекао`? Старац ти је говорио на грчком. Ја сам чула грчки».
- Заиста?...
Уто ме Старац позва. Ја уђем. «Јеси ли схватила?», упита ме. «Старче, шта је то било? Како то да сте ви говорили грчки, а она је разумевала да јој говорите на француском, а и док је она говорила на француском, ви сте је разумевали као да говори на грчком?»... «Схватила си? Ајде, иди сада... иди сада.»

- Посетилац: На дан свете Педесетнице, као што каже свети писац, присутни су слушали апостоле како говоре, и свако их је чуо на свом језику.

- Старац: Парћани и Миђани и Еламити.

- Посетилац: И житељи Месопотамије.

- Старац: Хоћеш ли се сетити да ми прочиташ тај одељак?
 
- Посетилац: Хоћу, Старче; свакако.

- Старац: Благодаћу Божијом, ја имам своје објашњење – које не верујем да је ваљано – а свакако да и није ваљано. Тамо су, вели, били језици; а ја мислим овако: кад је благодат Светога Духа, «као хујање силног ветра», сишла на апостоле, а пре свега, кад су апостоли изашли на трг и кад се окупио народ, на њега се излила благодат.

- Посетилац: Док су апостоли говорили јеврејски, свако је слушао на свом језику.

- Старац: Благодат Божија је, рецимо, сишла на све људе – верујуће и неверујуће. Сви они су се обратили Богу и сви су похитали да се крсте; и свако је на свом језику чуо проповед. Апостол је, вероватно, говорио својим језиком... На пример: «Пођите сместа својим кућама». До Француза су те речи доспеле на француском језику...

- Посетилац: Да.

- Старац: Нису доспеле речи онако како су изговорене.

- Посетилац: Да.

- Старац: Схваташ ли? Иако кажемо да се звук чуо на многим језицима, он се није мењао у ваздуху, него у уму слушаоца; наиме, они су слушали умствено, даром провиђања – тада је тај дар био привремено дарован онима који су апостоле слушали, а сада Францускињи.

- Посетилац: Да.

- Старац: Дешава се, дакле, следеће: ти кажеш: «Гле! Видим Сунио* (рт)!» (Напомена издавача: Видим својим телесним очима.) А ја, опет, видим Сунио онакав какав је – али видим и светионик, који ви нисте видели... видим све. И то без очију. (Напомена издавача: Наиме, видим даром провиђања.)

- Посетилац: Да.

- Старац: Тако је, дакле, звук долазио... Ударао је овде (= у уши), али унутра (= у уму), просветљењем Божијим, они су разумевали шта је звук саопштавао...