Ова славна, равноангелна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату (на турском Бојадос), између Слимврије и Цариграда. Родитељи Свете Петке беху имућни и побожни људи; живљаху у свему по заповестима Божјим и живот свој украшаваху милостињом и добрим делима. Осим Петке, они имађаху и једнога сина, Јевтимија. Децу своју они васпитаваху у побожности, учаху их свакој врлини и животу по Богу. Једном Петка као десетогодишња девојчица, када с мајком беше у цркви, чу речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде" (Мк. 8, 34). И ове јој се речи дубоко урезаше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од мајке она скиде са себе своју скупоцену хаљину и даде је просјаку, а сама обуче његове дроњке. Када дође кући и родитељи је угледаше у дроњцима, они је изгрдише и строго запретише да више то не чини. На грдње због тога она је родитељима одговарала да она другачије не може живети. Брата Петкиног Јевтимија родитељи дадоше на школе. Жељан савршенијег живота духовног, Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах он се прочу због свог подвижничког живота, и би изабран за епископа Мадитског. Као епископ се прослави врлинама и борбом са јеретицима. Упокоји се у дубокој старости и би сахрањен у саборној цркви. За живота и после престрављења он створи многа чудеса.
По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна подвижничког живота Христа ради, одаде се строгим подвизима. Угледајући се на живот светитеља, она постом и бдењем умртвљаваше своје тело и потчињаваше га духу. Но сва горећи жељом да живи само Господу и ради Господа, она не могаше дуго остати у многометежном свету, него напусти родитељски дом, остави свет и отпутова у Цариград да се поклони тамошњим светињама. Обилазећи их, она срете многе ревносне подвижнике и доби многе драгоцене поуке од њих. И по њиховом савету она се настани у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Пресвете Богородице, и ту проведе у молитвама, посту и сузама пет година.
Испуњавајући своју давнашњу жељу она отпутова у Палестину, и поклонивши се светим местима, освећенима Спаситељевим животом, настани се у Јорданској пустињи. Ту провођаше равноангелни живот. Подржавајући пророка Илију и Јована Крститеља, она се храњаше једино пустињском травом, у врло малој количини, и то по заласку сунца. Постепено се топећи од жеге и од мраза, она упираше очи само ка Јединоме Богу, Који смирене срцем може спасти од малодушности и душевне буре. Ко би могао исказати све трудове и патње, муке и искушења демонска које претрпе света Параскева у току многих година. Ко би могао знати колико је она суза пролила, и колико уздаха к Богу послала? Ко би могао описати њене свакодневне борбе које је са телом, помислима и ђаволима водила док их није потпуно победила? Једино свевидећи Бог, јер је само Он могао видети и знати све њене подвиге. Тамо у ње не беше бриге о таштим стварима овога света, она се бринула једино о очишћењу своје душе, о одговору на будућем суду и о сусрету са Небеским Жеником. "Тебе, Жениче мој, тражим", говораше преподобна Параскева, и стално имађаше на уму речи из Песме над песмама: "Покажи ми се ти кога љуби моја душа" (1, 6). Њена главна и непрекидна брига беше: како упалити жижак свој, и с мудрим девојкама изаћи у сусрет Небеском Женику, и чути слатки глас Његов, и насладити се гледањем красоте Његове. Да, само се око тога она пашташе и говораше: "Кад ћу доћи и показати се лицу Божјем?" (Пс. 41, 3).
Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и привидима заплаши. Често узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, да би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева "изабра Вишњега себи за уточиште" (Пс. 90, 9) и Његовом помоћи, а знамењем светога Крста, одгоњаше враге и као паучину кидаше све ђавоље замке, и потпуно победи ђавола. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу таквим подвизима и врлинама, света Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: "Цару ће омилети лепота твоја" (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Света Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе црквом Бога Живога.
Тако живећи дуги низ година у пустињи преподобна Параскева, кад једне ноћи по обичају свом стајаше на молитви и са умиљењем пружаше руке своје к небу угледа ангела Божјег у облику пресветлог младића, који дошавши к њој рече:
"Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом се преселиш Господу."
Удубивши се у смисао овог виђења, преподобна разуме да је то наређење од Бога. И радоваше се што ће се ускоро разрешити тела, али туговаше сшо ће се растати са пустињом: јер ништа тако не очишћава душу и не приводи је к Прволику као пустиња и усамљеничко молитвено тиховање. Но покоравајући се небеској вољи, преподобна крену у своје отечество. Допутовавши у свети град Цариград, она посети дивну цркву Свете Софије; исто тако посети и цркву Пресвете Богородице у Влахерни, и поклонивши се чудотворној икони Богоматере отпутова у своју постојбину Епиват. Ту она проживеше још две године, не мењајући начин свог пустињског живота, него проводећи све време у труду, посту и молитви. А када дође време њеног одласка к Богу, преподобна Му се усрдно помоли за себе и за сав свет, и тако у молитви предаде Богу блажену своју душу. Тело њено би од стране верних сахрањено по хришћанском обичају, али не на општем гробљу, већ одвојено, као тело странкиње која никоме не беше казала одакле је.
Бог, хотећи да прослави угодницу Своју, откри свете мошти њене после много година, и то на следећи начин. Близу места где преподобна мати Параскева беше сахрањена подвизаваше се на стубу у молитвеном тиховању неки столпник. Догоди се да тамо таласима би избачено тело неког морнара који се за време пловидбе тешко разболео и умро. Од тог леса стаде се ширити страховити смрад, да је просто било немогуће проћи тим путем. Тај смрад није могао трпети чак ни столпник, те због тога би принуђен да сиђе са стуба и да наложи неким људима да ископају дубоку рупу и усмрдели леш закопају. Копајући рупу, ти људи, по промислу Божјем, нађоше нетљено тело где лежи у земљи, и зачудише се томе. Али као прости и неверни, они не обратише на то потребну пажњу и не схватише како треба. И говораху међу собом: "Када би ово тело било свето, Бог би то открио преко каквих чудеса." Са таквим расуђивањем они поново затрпаше нетљено тело земљом, бацивши тамо и смрдљиви леш, па отидоше својим кућама. А кад падне ноћ, један од њих, неки Георгије, човек христољубив, мољаше се Богу у својој кући. И заспавши пред зору он виде у сну неку царицу где седи на пресветлом престолу, а около ње мноштво светлих војника. Видевши то, Георгија обузе страх, и он паде на земљу пошто не беше у стању гледати тај сјај и лепоту, а један од тих светлих војника узе Георгија за руку, подиже га и рече му: "Георгије, зашто тако омаловажисте тело
преподобне Параскеве и погребосте поред њега смрдљиви леш? Сместа извадите тело преподобне и положите на достојном месту, јер Бог хоће да слушкињу Своју прослави на земљи." Тада и та светла царица рече Георгију: "Похитај те извади моје мошти и положи их на чесном месту, не могу више да трпим смрад онога леша. Јер и ја сам човек, и постојбина је моја Епиват, где ви сада живите."
Те исте ноћи имађаше такво исто виђење и једна благочестива жена, по имену Јевтимија. Сутрадан они обоје испричаше свима о својим виђењима. Када то чу благочестиви народ, сви са свећама похиташе к моштима преподобне Параскеве и извадивши их са великим страхопоштовањем из земље, радоваху им се као неком скупоценом благу. Свете мошти бише свечано положене у цркви светих и свехвалних апостола Петра и Павла у Епивату. Молитвама преподобне Параскеве даваху се од светих моштију њених многа исцељења болесницима: слепи прогледаху, хроми прохођаху, разноврсни болесници и бесомучници добијаху здравље.
Два века после престављења преподобне матере наше Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа папских. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу Трново, крсташи одмах пристадоше да му их даду, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворној цркви, где оне, почивајући нетљено, точаху разноврсна исцељења свима који им са вером притицаху. После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада чесне мошти свете Параскеве беху пренете у Валахију (Влашку), у Видину на Дунаву. А када Турци освојише и Валахију 1396. године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита ове свете мошти беху пренесене у Србију, у Београд. У Београду је затим подигнута црква Свете Петке, која до данас постоји (у Калемегданској тврђави); у њој се налази и извор Св. Петке са чудотворном водицом. Побожни Београђани и други верници одлазе често, а особито петком, у храм и на извор Св. Петке и добијају од ње благодатну помоћ по вери својој.
Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многа многобројна чудеса од богосилних светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима, него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири међу њима, а и због молбе и заузимања хришћана, предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијској цркви.
Године 1641. благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у Патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпомаже Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла чесне мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641. године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим.

 

Нека је срећан и Богом благословен Празник Свете Петке!