Све у причама бива

 

 

Сад је доба године када се секуларно друштво у коме живимо припрема за празник Хелоувин (Ноћ вештица). Пошто смо већина нас или однедавно православни или одскора познајемо наше Православље, апсолутно је неопходно да пажљиво размотримо сваки вид нашег учешћа у овом свету - у његовим активностима, празницима, удружењима - како бисмо размотрили јесу ли у складу или не са нашом светом православном вером.
 
Ово je тежак задатак који доводи до извесне напетости онда када схватимо да има популарних организација и активности у којима ми не можемо да учествујемо. Мада ће наше школе, организације наших локалних заједница, и сви видови забаве на телевизији, радију, и у штампи учествовати у прослави Хелоувина и од тога имати користи, православним хришћанима није могуће да учествују у овом догађају ни на какав начин. Разлог је једноставан - верност Богу и светој хришћанској вери.

Хелоувин има корене у паганству и још увек је облик идолопоклонства у коме је сатана, анђео смрти, предмет обожавања. Као што нам je познато, сам темељ наше свете Цркве се гради на крви мученика који су одбили и под претњом казнама и окрутног страдања и смрти да обожавају, поштују, или се на било који начин поклоне идолима који су анђели сатане. Због оданости исказане кроз послушност и саме жртве светих мученика, Бог je наградио Своју Свету Цркву обиљем благодати, а број хришћана се свакога дана увећавао, баш у време када се могло очекивати да ће претња прогоном угасити пламен вере. Али, супротно схватању овог света, смерна оданост и послушност Богу су баш тајна нашег живота у Христу, кроз Кога нам се даје истинити духовни мир, љубав и радост, и учешће у чудесним делима Његовог Светог Духа.

Стога нас Света Црква позива на оданост нашим окретањем од неистина ка Истини и вечном животу. Што се тиче нашег одбијања да учествујемо у паганској светковини Хелоувин, нашу веру ће оснажити сазнање о духовној опасности и историји ове антихришћанске светковине. Светковина Хелоувин је почела у пре-хришћанском добу међу келтским народима Велике Британије, Ирске и северне Француске. Ови пагански народи су веровали да се физички живот рађа из смрти. Стога се почетак “нове године” слави у јесен (имеђу 31. октобра и првог дана новембра), када почиње, како су веровали, период хладноће, мрака, труљења и смрти. Извесно божанство које су они звали Самаин (Самхајн), било је, по веровању Келта, господар смрти, и управо су ово божанство славили на cвojoj новогодишњој светковини.

Постојали су, с православног гледишта, многа демонска веровања и обичаји повезани са овом светковином, који су, касније ћемо јасно видети, остали и до данас. У ноћи новогодишње светковине, друиди, који су били жреци келтског култа, упућивали су народ да погасе сва огњишта и светла. На само вече светковине паљена je огромна ломача од храстових грана, које су по њиховом веровању биле свете. На овој су ватри гореле жртве у виду усева, животиња па чак и људских бића, као понуде да би се умилостивио и приволео Самаин, господар смрти. Веровало се и да Самаин, задовољан њиховим обредним понудама, дозвољава душама мртвих да дођу у своје домове на овај дан у празничну посету.

Управо из овог веровања је настао обичај тумарања по ноћној тмини у костимима духова, вештица, баука, вила и демона, јер су живи улазили у дружења и општење са мртвима помоћу онога што је било, и још увек јесте, ритуални чин имитације, преко костима и тумарања по мрклој ноћи, баш као што се верује да душе мртвих лутају. И дијалог “превара или чашћење” (“trick or treat”) је неодољив део овог система веровања и обичаја. Веровало се да душе мртвих које су ушле у свет таме, трулежи и смрти, и стога у присној, ропској вези са Самаином, господаром смрти, током своје празничне посете живима пате због огромне глади.

Из овога је настало данашње упражњавање прошње, кoje је било ритуална имитација онога за шта су Келти веровали да су активности душа мртвих док су у својој празничној посети. У вези са овим још једно тумачење да, уколико се душе мртвих и њихових имитатора не умилостиве “чашћењем”, то јест понудама, тада ће се гнев и љутња Самаина, чији су гласници и слуге постале те душе и њихови имитатори, појавити кроз некакав низ превара или клетви. С гледишта Православља, учествовање у овим активностима на било који начин је грех, јер je идолопоклоничко, права издаја нашег Бога и наше свете вере. Јер ако учествујемо у ритуалној активности опонашања мртвих облачећи њихову одору или тумарајући по мраку, или просећи са њима, ми смо онда добровољно ступили у дружбу са “мртвима” (злим дусима), чији господар није, како су Келти веровали, Самаин, већ сатана. Нечастиви који стоји насупрот Богу.

Затим, уколико прихватимо дијалог “превара или чашћење”, ми наше понуде не дајемо невиној деци, већ заправо Самаину, господару смрти коме су деца дошла да служе као имитатори мртвих, тумарајући по ноћној тмини. Има и других обичаја везаних за празник Хелоувин којих се мора клонити. Као што je горе поменуто, у ноћи келтске новогодишње светковине, друидски жреци су давали упутства својим верницима да погасе огњишта и светла и да се окупе око жртвене ватре како би дали своје понуде и одали пошту господару смрти. Управо због тога што је ово била света ватра, од ње је требало узети пламен за расвету у Новој години и њоме поново упалити огњиште. Из овога je настао обичај прављења фењера у облику главе - “фењер Џек” (у САД “тикванка”; у ранијим временима коришћено je друго поврће), који је био ножем обликован као лобања мртваца и користио се да пренесе нову светлост и ватру до сваког дома у коме се преко ноћи тај фењер остављао да гори.

Чак и само коришћење “фењер Џека” садржи учешће у овој паганској светковини мртвих која слави келтског бога Самаина. Православци не смеју ни на какав начин да учествују у таквим стварима, већ треба да пале свеће и кандила пред иконом Господа, Majкe Божје и светаца. У древном келтском обреду и прорицање je било повезано са том светковином. Пошто би се ватра угасила, друиди би истражили остатке жртвених дарова како би предвидели, као што су веровали да је могуће, догађаје у наступајућој години. Од тог времена светковина Хелоувин је била ноћ учешћа у свим врстама врачања, предвиђања будућности, прорицања, игара на срећу, а у каснијем, средњовековном добу, обожавања сатане и црне магије.

У време ране келтске Цркве, кoja je била снажно православна, Свети Оци су покушали да ову новогодишњу паганску светковину, кoja je славила господара смрти, упуте у супротном правцу, увођењем празника Свих Светих на исти дан (на Истоку, празних Свих Светих се слави прве недеље после Духова). Као што је обичај Цркве налагао, православни верници су одлазили на вечерње, а ујутру на Свето Причешће. Управо се из овога развила реч Хелоувин. Ова реч има корен у старо-енглеском изразу "All Hallow’s Even”, то јест вече сећања на све оне који су заблистали као свеци, “хеловин”. Људи који су остали пагани и стога анти-хришћани и чији je паганизам постао дубоко испреплетен са окултизмом, сатанизмом и магијом, реаговали су на покушај Цркве да истисне њихову светковину додатним настојањима да светкују Самаина (сатану).

У раном средњем веку, хелоувин је постао врхунска и централна светковина окултизма, један ноћ и један дан у току којих су упражњавани магија, поклонство демонима и сатанизам свих врста. Многи од ових обичаја укључивали су скрнављење и ругање хришћанским веровањима и обредима. Костими скелета су настали као изругивање црквеног поштовања светих моштију; крадене су свете ствари, као што су крстови и хостије, па коришћене на изопачене и богохулне начине. Обичај прошења од куће до куће je постао систем за малтретирање хришћана jep они, по свом веровању, не могу да учествују у пружању понуда онима који служе господару смрти. Покушај Западне Цркве да потисне ову паганску светковину празником Свих Светих није успео.

Сличан светковини Хелоувин у древној Русији је био Нави Дењ (стара словенска реч за мртви je била “нав”), који се још звао и Радињица и празновао се у пролеће. Да би потиснула ову светковину, Источна Црква је oвaj празник повезала са Васкрсом и одредила да се празник слави у уторак Томине недеље (друга недеља после Васкрса). Црква је такође променила име празника у Радињица, од руске речи “радост”, због радости Васкрсења Господњег и васкрсења из мртвих целог човечанства Благодаћу Господа Исуса Христа. Постепено je Радињица свој значај предала Васкрсу и постала мање популарна светковина, али су многи мрачни и пагански обичаји и навике неких старих светковина руског паганизма остали (Семик, Купало, Русалиа и неки видови Масленице) све до почетка нашег века.

Сада су се они изгубили за сва времена, али су атеистичке власти покушавале да их оживе. Можемо да се сетимо и примера још једног “безазленог” празника - 1. Maja, проглашеног за “међународни дан рада”. То је било једноставно поново давање имена веома старој сатанској светковини Валпургијиној ноћи (ноћ између 30. априла и 1. Maja) - велики годишњи вештичији Сабат за време кога се сви учесници уједињују у “братство сатане”. Ови савремени обичаји Ноћи вештица имају корене у паганизму, идолатрији, и обожавању сатане. Како је онда нешто што је тако очигледно супротно светој Православној вери стекло присталице међу хришћанима? Одговор на питање је: равнодушје и немар, који су духовни корени атеизма и окретања леђа Богу. У данашњем друштву стално нас приморавају да не обраћамо пажњу на духовне корене секуларних обичаја под изговором да су они само спољашњи, да су слатки, забавни, смешни и безопасни. Иза таквог става налази се догма безбожништва, која пориче постојање и Бога и сатане, и зато закључује да су овакве делатности, упркос томе што имају незнабожачко и идолопоклоничко порекло, безопасне и лишене последица.

Света Црква мора да устане против тога, јер смо ми научени од Христа да Бог суди свему што радимо и у шта верујемо, и да су наша дела или за Бога или против Њега. Стога, обичаји за Ноћ вештица нису невине шале које немају везе са духовним светом. То су заправо демонски обреди, као што нам показује изучавање њиховог порекла. Зли дуси заиста постоје. Христос је дошао у свет да уништи онога који има силу смрти, то јест ђавола (Јов 2. 12).

За нас је најважније, да као хришћани, схватимо да je наш највећи непријатељ Зли, који надахњује појединце и народе да греше против човечности, и ко их спречава да дођу до познања истине. Док не схватимо да нам је сатана непријатељ, неће бити наде за наше духовно напредовање. “Јер не ратујемо против крви и тјела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесију” (Еф. 6, 12).

Данас смо сведоци обнове сатанистичких култова; чујемо за сатанистичке мисе које се одржавају у Ноћи вештица; свуда сатана гледа да обмане што више невиних људи. Новински киосци су пуни листова који пропагирају спиритизам, натприродне појаве, “пророштва” и друге демонске појаве. Нема сумње да је Свети Јован Кронштатски, по Божјем промислу, као свети исцелитељ душа и тела, одређен да се слави баш онда када и Ноћ вештица, дан посвећен разоритељу, кваритељу и обмањивачу човечанства. Бог нам је у Светом Јовану Кронштатском дао снажан противотров и оружје против замки сатаниних, и ми треба њиме да се, као нajвећим даром, служимо јер је “ваистину диван Бог у светима Својим”.