наставак...
- Ха! Као да дрво може некоме бити пријатељ!
- Видиш, мени је моје дрво било пријатељ какав се само пожелети може: пружало ми је склониште и штитило од свакојаких опасности.
Осетих како неугодан тајац проструји између њих. Лисица, премда невољно, а помало и из нелагодности, и сама поче да преврће тло под ногама. А у неке као да се досети, те настави где су стале.
- И... зашто ти мислиш да ја не могу имати пријатеља? Ево, на пример, са тобом делим нека мишљења: о путу, пошумљавању...
- Благо мени, ако је тако! – додаде сова ни не сачекавши да ова заврши. Него, кад смо већ дотле дошле, шта кажеш да мало пожуримо? Пут нас чека а јутро тек што није свануло. Са њим ће пристићи и људи да пошуме ово згариште, а није згорег да им мало олакшамо.
Лисица хтеде нешто да добаци, али брзо затвори уста. Ја, са своје стране, нисам имао шта да додајем или одузимам. Био сам узбуђен због распореда и великог спремања, па сам с нестрпљењем очекивао прву наредбу.
- Ветре!
Најзад се огласи сова, обраћајући ми се.
- Изађи из свог скровишта и покажи се! Шума те треба!
Нисам чекао да ми се двапут каже. Излетео сам из своје чауре и стао пред господарицу као најоданији слуга. При том сам нежно додиривао свако њено перо, чистећи га од прашине.
- Тако! – задовољно се осмехну сова. Сада пренеси ову гараву боју са пода шуме и све ове нагоретине. Нека живот добије дозволу за свој опоравак и наставак. Лисица и ја ћемо се склонити иза оног камена.
Запримивши наредбу, сачеках да се њих две удаље. Затим се надувах таквом силином, да су ме околна преживела стабла жуљала. Кад достигох жељену јачину, дунух снагом најјаче моћи, не бих ли отерао овај ужас што даље, даље и од заборава.
Требало је доста времена да се Земљин образ поново укаже. А по извршеном задатку, ја приђох сови која искочи из свог склоништа, остављајући лисицу згрчену од страха.
- Хвала ти, ветре – рече она, додајући, - сада смо лија и ја на реду.
И заокренувши вратом, она је потражи погледом.
- Дођи, лијо! Опасност је прошла.
Потом, исправивши врат и намигнувши ми, настави да јој се обраћа:
- Пожури! Што пре завршимо, прије ћемо кренути.
Лисица послушно пође за њом, али се свако мало обзираше за собом, погледајући где сам. Ја сам се сакрио иза истог оног камена, где су се и њих две скривале за време моје представе. И нисам имао ама баш никакву намеру да их ометам; поготово не након указаног ми поверења. А, искрен да будем, поводио сам се и мишљу о наставку сарадње.
Док сам ја сањарио, њих две су својски прионуле на посао.
- Ти ћеш, лијо, правити рупе на већим размацима, а ја ћу убацивати у њих семенке које сам сакупила – командовала је сова. Када засадимо ово семење, имаћемо слободан пут пред собом. Једно само молим: пази на црве!
Мислим да смо у том тренутку лисица и ја делили нестрпљење, само... она од муке а ја од радости. Просто нисам могао дочекати да заврше, како би кренули. Понајпре, јер су ме вукла сећања на сва она врлудања, играња и чарлијања...
Ах, како ми је све то недостајало!
- наставиће се -