[ Крилата прича ] 19 Јануар, 2009 22:59

Када је први сунчев зрак наговестио зору, наш посао је био готов и ми кренусмо. Идући кроз пусту и сабласну шуму са собом нисмо носили ништа сем успомена. Али нека се нико не вара – то уопште није био лак пртљаг. Чак је и само моје врлудање добрим делом потицало од премештања његове тежине с леве на десну страну и обратно. А да не причам о честом посртању што лисичином, што совином; нешто од успомена, а нешто и од телесног умора. Но живот се путем настављао и ми смо га се држали, не престајући с корачањем. Где год да је водио, били смо намерени да стигнемо. Чак се и код лисице ово примећивало, премда се својски трудила да то сакрије од нас. Њеним лицем су се смењивале сенке и свако мало је понека тражила излаз кроз разговарање.

- Ушка... оно у вези црва... знаш? Ја ни на једног не наиђох, па рек`о да те питам, да се ти ниси штогод збунила... Та они су, мора бити, добро заронили?

Сова, којој се лисица обраћала, и овог пута допусти себи да на питање одговори питањем.

- А о чему си размишљала док си садила семенке?

- Хм,... звучаће чудно, али једино на чега сам мислила у тим тренуцима било је да то семе израсте и да шума изгледа као некад – признаде лисица премда невољно.

- Дакле, ти си мислила на праве црве? – узврати сова, тражећи грану где ће да слети.

Већ смо били прилично одмакли - а сунце, висином, све више освајаше - и одмор им је био преко потребан. Како је била одличног птичјег вида, препознала је још из даљине једну добродржећу грану и устремила се ка њој.

- Није ни то лоше; заправо, није лоше нимало – одговараше и даље, спуштајући с олакшањем своје канџе на намерену грану. Јер овако или онако стигло се и до вере. Сад је свако оно семе њоме обавијено и има најбољу заштиту. Биће да ти је стало...!?

- То би ти хтела! – огради се лисица, ни не приметивши да су се зауставили ради одмора. Шума је једно, а ја посве друго. Мудрујеш беспотребно... Уосталом, откуда то мишљење да си као мудра?

- Од мене ниси чула, сигурно – слегну сова раменима.

Прилично незадовољна разговором којег је сама започела, лисица поче да се осврће. Инстинктивно је и сама почела да тражи место где би села, али уста није затварала.

- И за ветар су говорили да је `памет света`. Међутим, након овог и оваквог његовог подвига нема никакве потребе да продужавам ово веровање.

- У том случају би било најбоље да не отвараш уста – прекину је сова, уз зевање. Ако већ не верујеш да јесте, онда немој ни да га правиш.

- Ја... да правим ветар!?! – забезекну се лисица на ове њене речи.

А тек ја? И мене је жуљало да чујем одговор на ову примедбу. Зар је тако нешто било могуће? Уколико би било тачно,хм... у целу причу би се унело сасвим ново светло, а са њим би се и поглед морао мењати, размишљао сам. Али сова ћуташе, што лисицу раздражи још више. Но не хтеде одустати, већ се настави разговарати, не би ли је како навела да се ода.

- Добро, кад не желиш да кажеш како ја то правим ветар, а ти ми онда објасни зашто се сви у шуми обраћају теби за савет? Одакле им то...?

Поглед који јој сова упути имао је у себи дозу чуђења.

- Не знам... можда због мојих родитеља. И родитеља њихових, те њихових родитеља родитеља итд... Колико су теби твоји родитељи причали о прецима?

- Ма, хајде! Ко то још данас прича и памти – одмахну лисица, церећи се.

- Ух-да! – уздахну сова. Онда је боље да тако и остане: што не знаш, не може ни да боли, зар не?

- Опет се она просипа мудростима! Као да су каменице... Да ли је ова бачена да боли или ради нечег другог?

Уместо одговора, сова добаци уз зевање:

- О томе неки други пут. Сада ће најбоље бити да предахнемо...

И спуштањем капака то несумњиво и потврди.

- наставиће се -

[ Бисерје са нет-а... ] 19 Јануар, 2009 01:09

(Patience and faith, слика са нет-а)

Један стари човек сеђаше у дворишту своје куће заједно са сином који управо заврши високе студије. Изненада, врана слете на зид. Отац упита сина: “Шта је оно?” Син одговори: “То је врана.”

Након извесног времена, отац упита поново: “Шта је оно?” Син одговори: “То је врана.”

Прође неколико минута а отац поново упита, трећи пут: “Шта је оно?” Син одговори: “Оче, управо сам ти рекао да је то врана.” Не прође дуго а отац опет упита: “Шта је оно?” Овога пута на синовљеву лицу могла се видети мала усплахиреност: “Оче, то је врана, врана!” Поново отац упита: “Шта је оно?” Овај пут син одговори грубим тоном: “Оче, нон-стоп питаш једно те исто, иако ти стално одговарам да је то врана. Зар ниси у стању разумети?”

Отац устаде и оде до собе. Убрзо се врати носећи своју стару свеску-дневник. Отварајући страницу, рече сину да прочита оно што је на тој страници записано. Син прочита:

“Данас је мој малени син седео са мном у нашем дворишту, кад долете врана. Синчић ме је двадесет и пет пута упитао: ‘Шта је оно?’, и двадесет и пет пута му одговорих, нимало изнервиран, да је то врана. Оно што осећах била је љубав према моме невиноме синчићу.”

Тада је отац објаснио сину разлику између очева и синовљева става: “Када си био малешан, поставио си ми ово питање двадесет и пет пута и нити једном нисам био изнервиран твојим питањима, већ ти упорно одговарах. А када сам ја теби данас поставио исто питање, али понављајући га само пет пута, ти си се изнервирао, љутнуо и био нестрпљив са мном.”