Победа с ближњим!
(истинита прича)
Пре неколико година, у Сијетлу на Специјалним Олимпијским играма, девет такмичара, сви физички или ментално оболели, постављени су на стартну линију за почетак трке на 100 јарди. На звук пиштоља, све и један потрчаше – истина, не баш са црте – али са уживањем и жељом да истрче трку до краја и победе. Сви, такорећи, изузев једног дечака који се спотакнуо на стази, преврнувши се неколико пута, и који је почео да плаче.
Његов плач дође до ушију осталих осам такмичара. Они успорише и осврнуше се. И сви се окренуше и пођоше ка њему. Све и један! Једна девојчица, која је боловала од Дауновог синдрома, саже се к њему, пољуби га и рече:
- Ово ће помоћи да буде боље.
И њих деветоро, испреплетених руку, прођоше заједно кроз циљ.
Сви на стадиону устадоше и навијачка радост потраја неколико дугих минута. Људи који су томе присуствовали још увек препричавају ову причу.
Зашто?
Зато што сви ми, дубоко у себи, знамо једну ствар. Оно најважније у нашем животу није да будемо победници.
(слика са нет-а)
Далеко важније је да будемо ти који ће другима помоћи да победе, чак и ако ће то нас саме успорити или изменити наш смер кретања.