(Урош Предић - Свети Сава благосиља Српчад)

Пред напад на Југославију 1941. године, генерал Александер фон Лер, командант Јужног фронта, добио је од Хитлера лично наређење у коме је, између осталог, стајало: „Уништити српску интелигенцију, обезглавити врх Српске православне цркве, и то у првом реду патријарха Дожића, митрополита Зимоњића и жичког владику Николаја Велимировића, калуђере и калуђерице српских манастира“. Три и по века раније, Синан-паша спаљује мошти Светог Саве на Врачару. Поред афективног демонстрирања моћи над потчињеним, а непокорним робљем, ова и оваква предузимања имају за циљ ударање у виталну тачку свих облика људске заједнице, од породице до народа: њено духовно вођство. Делотворност тактике коју је још старозаветни пророк препознао и описао речима: „Удари пастира и овце ће се разбећи“ (Захарија,13, 7) до сада је безброј пута потврђена на овим просторима.

Стари Завет, посматран са историографског аспекта, као повест Израиља, сведочи о законитости у смењивању периода благостања и страдања. Прво је увек бивало по Божјој вољи, а друго по Његовом допуштењу. Напредак једног народа долази као последица његовог живота у складу са Божјим моралним законом, а стагнацији и пропадању увек претходи морално посрнуће. Будућност народа може се поуздано предвидети из стања његове елите. Ако је врх народа недорастао својој улози, ако крем (државни, духовни, интелектуални), сметне са ума да, уз привилегије које такав статус носи, иде и много веће бреме обавеза према народу, онда се том народу сигурно не пише добро. Старо педагошко начело вели да је пример увек делотворнији од речи, те стога на бољу будућност могу да рачунају само они народи чији челници су спремни да све своје потенцијале заиста, а не само на речима, ставе у службу опште добробити.

Није случајно што је најславнији период српске историје заснован на темељу који је поставио Свети Сава, духовник, дипломата и просветитељ коме српски народ дугује спознавање сопственог идентитета. Још мање је случајно што је тај период трајао онолико кратко и окончао се падом у петовековно ропство. „Бог се драги на Србе разљути“, јер „наши цари закон (Божји) погазише... за правило лудост изабраше!“, ламентира Његошево коло, оглашавајући, у име читавог српског народа, да национална трагедија нипошто није плод пуког случаја. Баш као ни Синан-пашин гнев према светитељским моштима: завојевач је непогрешиво препознао дух Светосавља као највећу препреку остварењу својих амбиција.

У посттурском раздобљу српске историје успони су били крхки и краткотрајни, нешто попут пауза између падова. Данас нам је овако како нам је. Зашто? Уместо одговора послужиће још једно поређење са старозаветним Израиљем, чијим челницима свети Јован Крститељ вели: „Не говорите у себи: имамо оца Авраама; јер вам кажем да може Бог и од камења овог подићи децу Аврааму“ (Мт 3, 9). Примењено на наше околности: дивно је што имамо Светога Саву, али уместо пуког хвалисања славним духовним родоначелником, требало би да се запитамо колико збиља водимо рачуна о грађевини којој је он поставио темељ.

Јесмо ли достојни настављачи његовог дела?

аутор: Миодраг М. Поповић, Православље број 931-932