наставак...
Узалуд је било лисичино гунђање - које, узгред буди речено, не беше ни нешто жестоко ни дугог даха, будући да је и њу умор савлађивао - те на послетку и сама намести себи смештај; дакако, ближе сови и стаблу на којем ова одмараше, како би се што боље заштитила од мене. Овај страх је никако није напуштао.
Што се мене тиче, ја сам ово време, које је њима било потребно за одмор, искористио за присећање. Врндајући по мојим фиокама сећања, потражих ону у којој се налазила повест о совином високом угледу међу животињама. Нашавши је и, присетивши се, разумех и зашто је сова радије одлучила да о свему не говори пред лисицом. Тиме би ставила тачку на започето друговање, и тако наудила лисичином опоравку. А поред мене, који сам био очевидац ове повести, и сове, за исту је знао још и лав и понеки човек, претпостављам, преко предања.
Дакле, прича сеже у далеку прошлост, у време када је човек поставио лава за краља свих животиња, а овај изабра сову и лисицу - пра пра претке мојих сапутница – да деле правду у краљевству.
На почетку је све било да не може боље. Међутим, кад завист и љубомора пронађоше себи место у лисичином срцу, њена се мудрост преобрати у лукавост којој није било краја. На све начине гледала је да невољнике, којима је требао савет или помоћ, превуче на своју страну. Чак је, лукаво се досетивши, и своју кућу преместила ближе путевима, како животиње не би морале да иду дубоко у шуму, где је становала сова и њој се поверавале. Животињама је то више него одговарало и временом су се све више користили лијиним саветима. Али, авај, њени су савети чинили да се не ретко опеку па чак и да се међусобно сваде и завађају.
Како су притужбе, као потоцима нанете, пристизале и из дана у дан потресале краљевство, краљ лав се силно узнемири. Стога он, будући саветован од човека, одлучи да посети сову и лисицу, како би једном за увек разрешили ово ривалство. Поневши на пут оно најнеопходније, он са својом пратњом крене пут шуме, пославши претходно гласнике странкама у завади са обавештењем о свом скором доласку.
Сећам се, као да гледам, како се лија на све начине довијала да од гласника дозна шта се крије иза свега. Али ништа од свега јој није вредело: гласници су на све њене нападе остајали слепи и глуви, држећи се само онога што им је било заповеђено.
Недуго затим две су се саветнице састале у ишчекивању његовог краљевског величанства. А кад овај пристиже са својом свитом, сместише га у хлад подно једног дрвета са огромном крошњом, где се одмараше, чекајући да се надолазеће друштво у што већем броју окупи, како би што саборније могли да испрате овај несвакидашњи и истовремено многозначајан догађај.
- наставиће се -
Три лутке
Једном неки мудрац дарова младом принцу три лутке. Овај се нимало не обрадова поклону.
- Јесам ли ја девојчица да ми поклањаш лутке? – упитао је.
- То је поклон за будућег краља – одговори мудрац. Ако пажљиво погледате, видећете да у уху сваке лутке постоји рупа.
- Да... И?!
Мудрац му стави у руку парче жице и при том рече:
- Провуците кроз сваку од њих.
Заинтригиран, принц подиже прву лутку и провуче жицу кроз њено уво. Ова изађе на супротно.
- Ова лутка представља тип људи, који, без обзира о чему им говорили, одмах по чувењу испуштају то на друго уво, не придајући реченом никакву важност – објасни мудрац.
Принц провуче жицу кроз уво друге лутке; ова изађе на уста.
- Ова представља онај тип људи – говораше мудрац, - који све што чују разгласе свима око себе.
Принц подиже и трећу лутку и са њом учини као са претходне две. Али жица се не појави.
- Ова лутка представља онај тип људи, који, шта год чули – задржавају казано у себи. Једном закључана, из њих реч више не излази.
- Који је најбољи тип људи? – упита принц.
Мудрац му онда пружи и четврту лутку, као одговор на његово питање. Када је принц провукао жицу кроз њено уво, ова је изашла на друго уво.
- Поновите! – рече му мудрац.
Принц послуша, али овога пута жица изађе на луткина уста. Када је провукао жицу и трећи пут, више се није појавила.
- Ово је најбољи тип људи – примети мудрац.
Да би се удостојио било чијег поверења, човек мора да зна када није у обавези да слуша, када да ћути и када да говори.