Дечија Нова година
(илустрација преузета са нет-а)
Мајка и син, држећи се за руке, ходали су градом. Пошли су у куповину, али како је зима а дани кратки, излазак се претворио у ноћну шетњу. Па ипак, обасјани и искићени излози терали су мрак пред муштеријама. Наједном, извирујући између градских шетача, дечак повика:
- Види, мајко! Јелка!
(илустрација преузета са нет-а)
Стајала је на неколико корака од њих, нагиздана и шљаштећим лампицама осветљена.
- Има и звезду на врху! – детаљисао је дечак.
- А знаш ли зашто? – упита мајка, заставши крај њега.
- Зашто, мајко?
- Зато што звезда има пет крака баш колико и ми имамо прстију на руци. Тиме она нама говори да је то јелка Нове године свих оних који раде и радећи зарађују са својих пет плус пет прстију, што сијају као ове лампице. Разумеш?
- Аха! И онда сви ти доле помажу једни другима да је дохвате.
Мајка се насмеја.
- А шта је са деда мразом? – знатижељно ће дечак.
- Он је њена маскота, која брани интересе својих муштерија. Сећаш се, скоро смо гледали онај филм «Чудо из 34. улице»?
Дечак се за тренутак стаде присећати.
- Да, на крају је влада,... јел тако мама... – говорио је усхићено, - стала иза деда мраза, потврђујући да он постоји. И пошта, зар не?
- Тако смо рекли...
- Значи да је ова Нова година за вас који радите? – закључи свечано дечак.
Мајка га загрли и пољуби у теме. Још неколико тренутака стајали су крај јелке, кад дечак поново викну, дижући прст увис.
- Мајко, види!
(слика преузета са сајта brandofserbia.com)
Мајка, пратећи смер дететовог прста, подиже очи високо изнад јелке, ка храму Светог Саве на коме сијаше Крст.
- Оно је наша јелка; зар не, мајко? – поносно изјави дечак.
- Јесте, срећо! – радосно дочека мајка.
Дете је неко време ћутке гледало у светињу, пребирајући мисли по својој глави. Најзад, досетивши се, рече:
- А види, мајко, како наш Крст сија горе у мраку, ко Витлејемска звезда! Ускоро ће и Исус доћи па ћемо и ми, деца, имати своју Нову годину.
Мајка се једва суздржаваше да не заплаче. Не могући реч да прозбори, она настави миловати мудру главу пред собом. А дечак је ројио питања.
- Мајко, како да ја дохватим моју звезду на храму? Ја немам пара.
Она се саже до њега.
- Сине – рече му, прибравши се, - за ту звезду не требају новци. Она једнако припада и богатима и сиромашнима. А да би је дотакли, морамо се сви смањити, да будемо као деца. Као ти, сине.
- Да, мајко, али види како је Крст висок, а ми смо мали! Како можемо мали да досегнемо небо?
- А шта мислиш: зашто се Исус спушта на земљу? Да с Њим узрастемо. Небо се, сине, Божићем досеже.
Нетремице загледан у мајчине сјајем озарене очи, дечак упијаше сваку њену реч. Најпосле је чврсто обгрли око врата и пољуби јој румени образ. Потом проговори:
- Мајко!
- Молим, сине.
- Јел да да је наша, дечија Нова година, лепша од ове деда мразове?
- Непојмљиво лепша... непојмљиво – одговараше мајка, придижући се.
(Вифлеемская звезда - илустрација са нет-а)
И држећи се за руку, погледа упртог у сјајни Крст на храму Светог Саве, они наставише да прате новооткривену Витлејемску звезду, остављајући јелку иза себе. (аутор: http://pricalica.blog.rs/)