Све у причама бива

У дане када је Цариград још мирисао на тамјан и море, а златне куполе старих храмова сијале под сунцем као сведоци вере, цар Јустинијан носио је у срцу једну велику бригу. Стари храм Свете Премудрости био је разорен, а његова душа није желела обичну обнову, него дом достојан Самога Христа, Премудрости Очеве.

Свакога дана довођени су му неимари, геометри, уметници. Разастирали су пред њим пергаменте пуне линија, кругова и мера. Цар их је пажљиво гледао, али је сваки пут, после дугог ћутања, тихо одмахивао главом.

„Лепо је,“ говорио би, „али моје срце не налази мир. Ово још није храм који тражим.“

И ноћу, док би двор утихнуо, Јустинијан би остајао сам, молећи се:

„Господе, Ти Који си Премудрост, покажи ми како да Ти подигнем дом. Не да буде на моју славу, него на Твоју.“

Тако је дошла и једна недеља.

Звона су позвала народ у Свету Литургију. Цар, обучен у царске одежде, стајао је смирено међу вернима. Када је дошло време Причешћа, по обичају, ушао је у олтар да се сједини са Христом.

Са страхом и трепетом узео је у руке Свето Тело и Крв Господњу. И тада се догодило нешто што нико није очекивао: једна сићушна мрвица Светог Причешћа откинула се и пала на под.

Цар се пренуо. Срце му је задрхтало. Одмах се сагнуо да је узме, али у том тренутку, као да је сишла са самог неба, долетела је мала пчела, златна и жива, узела мрвицу и нестала кроз врата храма.

Настаде тишина. Јустинијан устаде, лице му је било бледо, али очи пуне страха Божијег.

„Пратите је!“ заповеди стражарима. „Не дајте да се изгуби!“

Војници су истрчали, али пчела је летела брже од њихових корака, изгубивши се међу улицама и баштама Цариграда.

Цар је дуго ћутао. Затим рече:

„Отворите све кошнице у граду. Ниједну не оставите. Оно што је узето са Престола Божијег мора се наћи.“

Тако су људи кренули од дворишта до дворишта, од врта до врта. Отварали су кошнице, али у свакој су налазили само уобичајени поредак пчела и меда све док нису стигли до једне, наизглед најскромније.

Када су је отворили, застали су без даха.

Унутра није била само саће, него нешто налик малом храму, сав од чистог воска: зидови, лукови, и над њима округла купола као небо. У средини, као у олтару, стајао је мали воштани Свети Престо. А на њему блистала је она иста мрвица Светог Причешћа.

Пчеле су тихо зујале око тог светог места, као да служе невидљиву Литургију.

Људи су пали на колена.

Одмах су јавили цару. Јустинијан је дошао, погледао и заплакао. Суза је клизнула низ његово лице и пала на земљу.

„Господ ми је одговорио,“ прошапута. „Не преко људи, него преко најмањих створења.“

Дуго је гледао у воштани храм, упијајући сваки облик, сваки лук, сваки склад. И тада рече:

„По овом обрасцу нека се гради храм Свете Премудрости. Нека буде онакав какав су га пчеле, по вољи Божијој, начиниле.“

Тако су неимари добили образац који није био само цртеж, него откривење. И када је храм почео да расте изнад Цариграда, људи су говорили да се златна купола подиже као да је не држе зидови, него молитве.

А цар, сваки пут када би ушао у недовршени храм, сећао би се оне мале пчеле и говорио у срцу:

„Господе, Ти си изабрао слабо да посрами јако, и мало да покаже велику славу.“

И тако је Света Софија расла не само из камена и мермера, него из чуда, Евхаристије и Премудрости Божије.

П П