Припреме за море
"Примећујем да људи увек врше опсежне припреме за купање кад год иду негде близу воде, али да се баш много не купају кад тамо стигну.
Исто се догађа кад пођете на море. Увек донесем чврсту одлуку - док размишљам о томе у Лондону - да ћу сваког јутра рано устати и бућнути се у море прије доручка, и увек свечано спакујем купаће гаћице и пешкир за купање. Увек купујем црвене купаће гаћице. Некако се сам себи свиђам у црвеним купаћим гаћицама. Добро иду уз мој тен. Само, чим дођем на море, осетим да за тим јутарњим купањем чезнем неупоредиво мање него док сам био у граду. Напротив, у мени ојача жеља да лешкарим у постељи што могу дуже, а онда сиђем равно на доручак. Једном или два пута врлина у мени је тријумфовала, па сам устао у шест сати и полуобучен, с гаћицама и пешкиром, јежећи се, избауљао напоље. Нисам се, међутим, никад нарочито провео. Изгледа да за такве прилике, кад ја наумим да се купам рано изјутра, чувају у резерви изузетно оштар источни ветар. Бирају, осим тога, само тророго камење и стављају га одозго, заоштре стене и прекрију шиљке с мало песка тако да их не видим, и повуку море бар две миље према планини тако да морам, сав згрчен и дрхтећи, цупкати до њега кроз пола стопе дубоке воде. А кад сам коначно стигао до мора, било је узбуркано и сасвим непривлачно. Дохватио ме је један огроман талас тако да су ми се ноге подвиле и нашао сам се у седећем положају, тачно на једном оштром камену који је ту био постављен за мене. Затим, прије него што сам стигао рећи: »Ох! Ух!« и установио је ли што остало од мене, талас се вратио и одвукао ме до средине океана. Почео сам, сав избезумљен, пливати према обали питајући се хоћу ли икад поново видети свој дом и пријатеље, и кајући се што нисам био као дечак пажљив према сестри (кад сам ја био дечак, мислим). И управо кад сам био изгубио сваку наду, талас се повукао и оставио ме испруженог на песку као морску звезду; устао сам и установио да сам пливао борећи се за голи живот у две стопе воде. Одскакутао сам до обале, обукао се и одвукао кући, где сам се, наравно, могао претварати како сам уживао."
Одломак из књиге "Три човека у чамцу, а пса да и не спомињемо"
[Одговори]
"Сир је, међутим, опака ствар највише због свог мириса.
Један мој пријатељ, сећам се, купио је у Ливерпулу два сира. Били су то дивни сиреви, зрели и мекани, с мирисом од две стотине коњских снага и гарантираним дометом од три миље, способни да оборе човека на удаљености од две стотине јарди. Био сам у то време у Ливерпулу и мој пријатељ ме је упитао хоће ли ми бити тешко да их однесем у Лондон, јер ће се он задржати још дан-два, а за сиреве не би било добро да тако дуго леже.
- Ох, са задовољством, стари мој - одговорио сам. - Са задовољством.
Свратио сам по сиреве и заједно с њима одвезао се кочијом на колодвор. Била је то нека олупина
од кочије коју је вукао неки расклимани, сипљиви месечар, кога је његов власник, док смо разговарали, у тренутку одушевљења назвао коњем.
Сир сам ставио на кров и кренули смо брзином којом би се поносили конструктори најбржег парног
ваљка на свету. И све је климало весело као погребно звоно док нисмо скренули иза игла. Ту је ветар изненада запухнуо нашег ата жестоким мирисом сира. То га је пробудило па је, фркћући од
страха, јурнуо брзином од три миље на сат. Ветар је стално дувао у истом смеру и, прије него што смо стигли до краја улице, коњ је достигао брзину
од пуне четири миље на сат, са лакоћом престижући инвалиде и дебеле, старе госпође.
Кочијаш и два носача с муком, удруженим снагама, једва су га зауставили пред колодвором. Не
верујем да би им то успело да се један од момака није снашао и покрио коњу ноздрве марамицом и запалио испред њих комад смеђег папира."
Comment by
pricalica
(03/05/2026 22:48)