Недеља, Јун 19, 2011
Молитва војводе Степе
Њему презиме није требало. У историју и народно памћење ушао је као војвода Степа.
ПОСЛЕДЊА РЕЧ КОЈУ ЈЕ ИЗГОВОРИО НА ЗЕМЉИ БИЛА ЈЕ „НАПРЕД“
пише:Снежана Ђурић-Калушевић
Кад је поштар донео прву пензију војводи Степи, био је изненађен војводином реакцијом: "Три хиљаде! Па знају ли они колики је то новац! Мангупи, оће државу да упропасте!" Тутнуо је пензију поштару у руке: "Момак, одмах то да им вратиш!" До краја живота спавао је на обичном војничком кревету, гвозденом и тврдом. Равнодушан на похвале, није се обазирао ни на замерке - веровао је да постоји Божја правда и да ће свако добити "по заслузи". Читав свој живот изразио је у неколико речи: "Из народа сам поникао, он ме је начинио оним што сам, морам се покоравати његовој вољи и служити му до последњег даха". Запамћено је како, после битке на Церу, официри читаво вече расправљају о томе да је тешко ратовати са Немцима. А војвода ћути. Слуша, слуша, и само рече: "Јест, кад Шваба почне да бежи, не можеш га стићи!"
Војвода је био веома побожан човек, литургију је знао напамет, као и многе духовне, црквене песме. Волео је црквене свечаности, порте пуне света, нарочито сељаке у копоранима и опанцима који су се искрено и топло молили Богу да не буде рата, елементарних непогода, молили се за плаху кишу, топле сунчеве зраке кад су најпотребнији и берићет. Волео је тај народ и његову чврсту веру, народ пун моралног здравља који је избегавао спорове и сукобе изговарајући просте и врло једноставне речи: "Нека му Бог плати... "
На причест обавезно. Велики петак је био дан кад је војвода неизоставно одлазио у цркву. Као командант, увек се причешћивао заједно са својим војницима. У најкритичнијим тренуцима, уочи одлучујућих битака, војвода се повлачио у собу или под шатор и моли се Богу:
"Свевишњи, Ти који господариш животом и смрћу,
благослови овај план за одбрану народа мог и Твог...
Ми се само бранимо, чувамо своје њиве и своја огњишта,
своју слободу и своју државу, своју веру и храмове у
којима се Теби искрено и топло молимо. Чувај, Боже,
моје војнике, синове Србије, а непријатеља, који хоће
да отме оно што си нам Ти дао, нагнај у бекство..."
О томе како је војвода гледао на чување вере и народних обичаја, најбоље говори ова причица коју је "Политика" објавила пре 60 година:
Било је то у оно доба кад се српска војска препорађала, кад је кроз све њене родове и цео народ прострујао нови дух, што га је у народној души као варница изазвала анексија Босне и Херцеговине. Генерал Степа је у том периоду, до Балканских ратова, у два маха био министар војни. Друго његово министровање пада 1912. године, кад је почео рат против Турака.
И док је био командант армије, и министар,
остајао је увек исти: скроман, строг, исправан,
поштен. До смрти живео је животом обичног војника.
Разуме се да је министар војни у то доба имао препуне руке посла, али је генерал Степа стизао да обилази трупе у београдском гарнизону, па и по другим градовима. Штавише, он је у ове обиласке одлазио с нарочитим уживањем. Хтео је на сваком кораку да се увери колико је војска спремна за догађаје који ће уследити.
Једног дана, била је среда Великог поста, око десет часова, у касарни код Топовских шупа настало је комешање. Дежурни трубач дао је знак да у касарну долази министар војни. Док су се командири и водници прибрали од изненађења, министар је већ био у коњушници осме батерије, загледао коње, прибор и кровину на којој су коњи лежали. Кад је то завршио, попео се на спрат изнад коњушнице, где су биле војничке собе. У пространој соби, у четири реда, било је поређано око педесет војничких постеља. Министар је сваку од њих прегледао: задизао ћебад, прегледао застираче, окретао сламњаче. Био је веома задовољан - све је било у најбољем реду.
У источном делу собе висиле су мале руске иконе које је Русија била послала за све наше касарне. Пред иконама, на лучном носачу, било је кандило. Генерал Степа приђе, погледа у иконе и обрати се командиру:
- А шта вам је ово? - упита генерал својим звонким гласом.
- Иконе, господине министре! - одговори командир, помало збуњен питањем.
- А оно пред иконама? - пита даље Степа.
- Кандило!
- Кандило, кандило, али неприпаљено иако је данас среда Великог поста - љути се генерал Степа.
Командир, збуњен, слеже раменима, не зна шта да каже. Генерал га погледа благим, очинским погледом, па додаде:
- Е, е, и ви сте ми хришћанин!
Затим је сишао да разгледа остале батерије у којима су, наравно, дотле већ стигли да упале кандила. Пред подне стигао је до војничке кујне. Казани су већ били скинути с ватре. Видећи помало збуњене старешине и војнике, љуте на себе што су пропустили да упале кандила, генерал Степа одлучи да их шалом на свој рачун мало разгали. Рече кувару да и њему сипа у један тањир. Кувар завитла великом кутлачом по казану, па нали пун тањир пасуља.
- Е, немој ти мени само чорбе! - огласи се генерал Степа, понашајући се тако као да је заборавио да је пост. - Сипај и меса да видим како је кувано...
Командир осме батерије дочека ове речи као иза бусије и умеша се у разговор:
- Данас нема меса, господине министре. Данас је среда Великог поста.
- Е, е, и ја сам вам неки хришћанин! - узврати Степа и сви около праснуше у смех.
eto, proci ce i oni kao ti na ispitu...:) Svaka mu se pozlatila :)
sve u pricama biva i ostaje, nazalost nema vise ljudi poput njega a sve je manje i ljudi kao oni kojima je on komandovao.Nasa golgota sada smo mi sami.Nekad mi je bas zao mog naroda.
Svedoci smo poslednjih ratnih zbivanja.U mnogim učesnicima rata kucalo je srce jednog legendarnog vojvode Stepe.A oni "opravdano odsutni" su mi dali ideju koju sam pretočila u aforizam:VIŠE ME PLAŠE GENETSKI MODIFIKOVANI LJUDI OD GMO.U NJIHOVIM GENIMA ODAVNO NEMA TRAGOVA SVOJIH PREDAKA.
Добри војвода Степа.
И историја га, заиста, треба запамтити,а нарочито ми, Срби, који смо му остали дужници.
*сањарења
И то тако што је од славе бежао, а она га стигла, дао Бог. Другачије се до славе и не стиже.
*баддансер
:)
Па тако увек бива са освајачима, само што они - освајачи, никад то и да науче. Освајачи - понављачи недоучени... :)))
*виктори
Драга Виктори, ја се ових дана уверих да приче не бивају само да остају, већ, штавише, могу и да назру будућност, ма колико имагинарне оне биле. Јер се хране надом и лепотом која ће једина спасити свет. А има још добрих људи, иначе сунце не би сијало над нама. У своје време показаће се и праведници. Свако добро.
*Даца
Овакви афоризми настају кад се такви пред нама усликају. Браво, Дацо! :)))
*woman.in.love.
Зато га и помињемо, да се не заборави, а и ми сами да се врлином испунимо. Јер битке се злобом и пакошћу не добијају, венци поготово.