Српкиња

(Слика са интернета)

 

Стигла је у стан пуна утисака. У себи је имала неку енергију која је просто избијала из ње и одмах је отишла у кухињу да помогне Милици око вечере. Пазила је да јој исприча све, без прескакања, налазећи да је све речено као ниска бисера и да би огрлица изгубила на вредности ако би само један бисер испустила.

И Милица је била пажљив слушалац, а и сама велики поштовалац учитељичин.

Отвореног срца гледала је да и сама упамти што више од реченог.

Кад је, најзад, Анђелка завршила с причом о школству и образовању, Милица се кратко надовеза:

- Знаш, деца на селу нису другачија од деце из града, али их околности чине другачијим. У граду причају о дечјим правима, трубе, али права иду с обавезама. Обавеза детета јесте да има право на игру, али се иде дотле да дете може да се игра до бесвести, без икаквог потребног знања о томе шта игра јесте, сем његовог, питање је, каквог онда права. На селу се деца играју радећи. Друже се са животињама, воде рачуна о њима, послушна су, и поред свих својих обавеза – никад не прескоче домаћи задатак; нису намргођена, а и физички су издржљивија. Зато они који једном осете сву лепоту села, ако и оду, жуде да се врате, јер их село враћа у детињство; а враћајући се у детињство, људи бивају радоснији.

Кад је, најзад, вечера била спремна, Анђелка опра руке, те узе крпу да их обрише. У том тренутку се присети необичног сусрета поред реке.

– Мили, знаш кога сам срела на реци?

– На реци?! Кога? – упита она, чудећи се.

- Стојана! Замисли, препознао ме је, а ја њега нисам...

- Којег Стојана? – замисли се Милица, али се брзо присети: - А, Стојана...! Па како да те не препозна, кад цело село бруји о новој учитељици.

- Вероватно си у праву.

- Код реке, кажеш? Па кад си ти стигла до реке и шта си тамо радила?

- Морала сам да видим врбу. И док сам је посматрала, он је дошао из реке... мислим, купао се. Мало смо причали и ја сам морала да журим код Вере.

- Ти и Стојан сте причали? – Миличином чуђењу као да не беше краја.

- Шта се толико ишчуђаваш? Најпосле, као што Стојан рече: нас двоје нисмо странци. Играли смо се заједно...

Милица се мало замисли.

- Шта знам... Он је Ненаду неки даљни род, знаш ли то?

- Не, не знам. Сећам се... бар мислим, тога да је Ненадов вршњак, и да су његови били столари...

- Да, годину дана старији од нас. И он се дао на столарство. Добар је момак, ретко поштен, вредан, али...

- Шта али...? – лецну се Анђелка.

- Стојан је био у вези ту са једном девојком из села... сигурно се сећаш... Мирјана. Увек је са собом вукла лутку и колица.

- Она што нам је личила на Маргарет из стрипа „Денис напаст“.

- Управо! – насмеја се Милица. - Е па, разговарало се и о венчању, да би девојка из чиста мира отишла са момком из града, који је ту дошао код бабе и деде у госте преко лета!

- Мислиш, преко ноћи се одљубила и заљубила у другог.

- Буквално! Од тог дана, чини се, Стојан није погледао другу девојку. Не знам да је с неком и разговарао. Ваљда је љубав била таква да другу волети не може. А штета је, леп момак!

Анђелка хтеде још нешто да пита, али се угризе за усну. Но, зато Милицу није требало наговарати да прича.

- Кад већ поменусмо Стојана, хајдемо горе да ти нешто покажем!

Анђелка одложи за тренутак тањире и пође с њом на спрат.

Ушавши у младеначку собу, која се налазила на сасвим другом крају од Анђелкине собе, Милица јој показа један посебно уређен кутак, са иконама и кандилом, да би најпосле руком показала на предмет окачен на зиду, рекавши:

- Погледај! Ово су гусле које је Стојан правио и нама их поклонио.

Анђелка приђе и погледа. Сјај светла који се одбијао од њих као да се пренесе у њен поглед пун дивљења. Затим подиже руку и лагано стаде прстима прелазити преко дрвета и струна, будећи тим додиром прошлост свих оних гена предака у себи.

- Предивне су! – прозбори с одушевљењем. – Он... уме да свира на њима?

- Наравно! – потврди Милица. – Само што је престао и да их прави, и да их свира кад је Мирјана отишла...

Анђелка није могла са сигурношћу да каже како се осећала након свега реченог. У исти мах, ма како чудно изгледало, она се и дивила и жалила због такве љубави. Жао јој је било што се љубав несрећно окончала, али се чинило да јој је више годило што је мушкарац тако волео неку жену. И ту лагано повуче руку, а затим се Милица и она спустише доле.

Вечера је протекла у веселом разговору, где су највише жагорила деца. Свако од њих је имало нешто да каже о томе како је провело дан. А кад су отишли у купатило да перу зубиће, Ненад и Милица обавестише Анђелку да ће сутра морати да скокну до града.

- Ја бих морала код лекара на контролу, а Ненад има неки пословни састанак у општини у вези наводњавања – објашњавала је Милица. – Ако би могла...

Али даље не стиже више ништа рећи, јер је Анђелка прекину:

- Без бриге! Сутра ја кувам и чувам децу!

- Одлично! – рече Ненад, задовољно се окренувши Милици. – То смо, дакле, решили!

И разменивши још понеки утисак дана, почеше да се разилазе.

А док се пењала горе у своју собу, Анђелка осети све јаче и јаче бридење под прстима, које се поче преносити на њене мисли, држећи њено срце будним до неког доба ноћи.

 

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа