Све у причама бива

Српкиња 18

 

(Слика је преузета са интернета)

 

Током ноћи је пала фина киша, што је погодовало јуче поораној и нађубреној земљи.

Сава је у школи показао вољу за учењем, и с лакоћом је прелазио с једног слова на друго. И Анђелка је била задовољна својим ђацима.

За суботу је, по школском плану, био предвиђен час у природи, и она је, кријући то од свих, спремала изненађење. Наравно, уколико их време послужи, али и прилика.

Милица и Ненад су обавили куповину, тако да је Анђелка, одмах по повратку из школе, прионула на кројење. Ту њену преданост још више је подстакла вест да је и власник радње, где је иначе куповала и са којим су се сви они познавали, дао свој допринос овом човекољубљу.

Ненад је, знајући да Стојанов део изискује најтежи труд, отишао да му помогне. Није му то било први пут, тако да се прилично сналазио у послу.

И иначе су момци са села вешти у много чему. Такав је просто поредак ствари. Сељак воли да је свој на своме, док је случај са грађанством другачији – грађанин робује стварима и приликама, и склон је врбовању. Зато се свим силама жели уништити српски сељак, јер је он велика сметња Новом светском поретку. Комунизам га је отерао са земље, преселивши га у фабрике, а онда му је тзв. демократија узела те исте фабрике и оставила га на улици.

Ненад, Милица и Стојан су, заједно са Анђелком, то веома добро разумели. Одмалена су научени да слушају мајку Цркву, и њима је дато да гледају ствари онаквим какве оне заиста јесу.

У грађанском друштву нема духовности, и ту је среброљубље једина мера ствари. А среброљубље је корен свих зала и од видећих и чујућих људи прави слепе и глуве послушнике и увлакаче. Такви људи су спремни да учине све за Јудиних тридесет сребреника.

До краја дана је код свих било урађено више од половине посла. У среду се с послом наставило и до вечери су и кревети били склопљени и постељина сашивена. У четвртак су јавили Бошку и Оливери да стижу.

Због неисправности Стојановог превоза, кревете су пренели Ненадовим аутом и приколицом, с тим што су Ненад и Милица оставили децу код Драгице и Марије да их причувају док се они не врате.

Бошко и Оливера су их богзнакако дочекали; деца још нису била са њима.

Примивши их у кућу, провели су их кроз собе које су за прву руку биле усељиве и окречене. Затим су мушкарци унели кревете и постељину. Брачни пар је био ганут до суза. Ови су их обавестили да су и други учествовали у овој врсти помоћи и да су ту и надаље ако им било шта затреба.

Иако нису имали намеру да се дуго задржавају, Бошко и Оливера им нису дозволили да оду а да их не почасте. Тако је дошао ред и на госте да буду дирнути гостољубивошћу домаћина, која се, премда прескромна, није штедела.

- Надамо се да ће догодине бити много боље послужење – рече Бошко, наздрављајући с њима.

На одласку, домаћини им се још једном искрено захвалише и притом сви изразише жељу да се посете наставе.

Дан је по много чему био леп, и Анђелка, стојећи поред аута, напречац доби жељу да се кући врати пешице.

- Лето је већ на измаку, и штета је не искористити овакву лепоту – објашњавала је.

- И ја сам помислио то исто, желећи да се прошетам до реке! – огласи се и Стојан помало узбуђено.

- И ја! – признаде Анђелка, док су једно друго гледали с неверицом због истоветне мисли која их је понела.

- У том случају, ви, младенци, крените без нас, а ми, деца, ћемо се већ снаћи – весело додаде Стојан, осећајући због свега неко посебно задовољство.

Ненад и Милица се нису много бунили; заправо нимало. Препуштајући им да се воде својим жељама и плановима, они седоше у ауто и – одоше.

Мирис реке су могли да осете и пре него што су дошли до ње. Стојан је путем препричавао догодовштине из радионице, што је Анђелку и забављало, али и упознавало са наравима људи из села. Али не само из села.

Стојан је, као врстан мајстор, био познат и даље. То је она чула, не од њега, већ од Ненада и Милице.

Место крај врбе је било празно, што је обома одговарало. Али колико год да им је пустош одговарала, толико су и зазирали од ње. Њихова осећања одавно нису горела, већ су кључала.

Анђелка се није усудила да прва прође између висећих грана. Стојан је то преузео на себе, позивајући је руком да му се придружи. Није је требало молити; нешто из разлога што је за тим жудила, нешто због тога да се то не покаже очигледним некаквим устезањем.

Кад је врба скрила поглед на њих, Стојан рече:

- Ову кућицу смо отац и ја правили.

- Заиста? – дивљаше се Анђелка. – Прелепа је! О једној таквој сам маштала као дете.

- А сад? – упита је он крајње радознало.

- Можда да је већа – насмејала се.

Стојан одлучи да јој каже што јој је био дужан.

- Нисам ти рекао... тад ми се учинило непримереним, јер си била потресена: садашњи власник куће у којој сте живели питао је да ли би је откупила.

Анђелка осети како јој навиру сузе, али овогa пута, не желећи да он то види, окрену се лицем према реци и, гледајући је, одговори:

- То је... врло лепо од њега. Можда би вредело размислити о томе. Сем тога, морала бих најпре да поразговарам са братом.

- Опрости ако сам те овом причом растужио...

- Не, ниси! – Анђелка му упути осмех захвалности, али на кратко, брзо враћајући поглед на реку. - Напротив. Овај предлог се само надовезао на све лепо овог и претходних дана, где су људи искорачили из своје свакодневице да би се једни другима нашли у неприлици. Понекад, док размишљам о томе колико је добра у српском народу неистражено и зачаурено, често ми на ум дође мисао, која је сад већ прерасла у теорију...

- Какву? – упита знатижељно Стојан, који је тиме подстаче да настави са причом, док јој се он, понет њеним гласом, поче полако примицати.

Анђелки то није могло промаћи; и што је он био ближи њој, то је она с већим жаром приповедала.

- Ми, Срби, често за Русију кажемо Матушка. Овако речено испада да се на нас не може другачије гледати већ као на – децу. А деца нису нимало наклоњена рату! Зато Србин трпи што мало ко може, јер је рат против духа његовог. И прелазимо и преко ствари које су у другим државама недопустиве, а све чекајући да силни покажу крај своје алавости. Нажалост, чекамо и данас то да се деси. Међутим, из неког разлога тера се док се не претера. Тада у нама проради онај дечји пркос, који се позива на вишу Правду. Јер мора, не само због себе, већ и због истих тих незаситих ала. Зато не би ваљало да нас Срба нестане. Поготово кад се сетимо на како чудесан начин смо позвани, преко Светог Саве, да будемо Христови јагањци. Тиме не само да смо се недостојни удостојили, већ нам је и велика мисија поверена: да, као деца, чувамо свет од злобе адове.

Код ових последњих речи Анђелка се лагано поче окретати, тражећи плаветнило Стојанових очију које је, дуж њених леђа, грејало њена чула. Речи су се умириле и само се чула природа како дише.

Стојан, сместивши је целу у поглед препун чежње, и опијен уприличеним тренутком, подиже десну руку и помилова прамен њене косе, који се није дао укротити, настављајући да, преко њега, милује и њен образ.

И ту, под врбом, њихов, као вечност, прижељкивани сусрет најзад се догодио.

 

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

 

Русија моја љубимаја
Аутор Гаврило Кујунџић

При сваком помену твога имена,
Прожме ме нека чудесна милина.
Jави се чежња сад бих да полетим,
Тебе да видим ко мајку загрлим.
Русија, баљшаја, велика,
Светлаја, плаветна, моја љубимаја.
Носи те у срцу Србија,
Земља славјанскаја и православнаја.

Понос и витештво, крв врела буктиња,
Част тврда заклетва а правда светиња.
Пут нам је исти до Царства Небеског,
Вера у Христа и Оца јединог.
Русија, баљшаја, велика,
Светлаја, плаветна, моја љубимаја.
Носи те у срцу Србија,
Земља славјанскаја и православнаја.

Звездо са истока разбуктај свој врели жар,
Спржи све корове, неверу отерај.
Твој светли зрачак пут нам је једини.
Да божур процвета у својој градини.
Русија, баљшаја, велика,
Светлаја, плаветна, моја љубимаја.
Носи те у срцу Србија,
Земља славјанскаја и православнаја.

Заједно прођосмо кроз тешке године
С' вером у Бога до вечне истине.
Рускога Цара сви жељно чекамо
Да нас заштити, веру да спасемо.
Русија, баљшаја, велика,
Светлаја, плаветна, моја љубимаја.
Носи те у срцу Србија,
Земља славјанскаја и православнаја.

[Одговори]

Predivno, bas tako!
Kada su mnogi isli u Italiju, Francusku, Spaniju, ja sam te 1977. isao kao turista u SSSR. Marsuta: Kijev, Moskva I tadasnji Leningrad.
Pozdrav!

[Одговори]

Хвала, Марко. Надам се да је путовање пријало и оку и души.
Велики поздрав и теби и хвала на читању и коментару.

Putovanje [Одговори]

Hvala na pozdravu Jelena, putovanje je zaista bilo nezaboravno. Turisticka grupa je krenula iz Beograda a satav putnika je bio iz Sarajeva, Zagreba, jos nekih manji mjesta I naravno Beograda. Bracni par koji je sa nama uvjek sjedio za zajdnickim stolom iz Zagreba, muz jedan od urednika Vjesnika a supruga kustos u nekom muzeju.Evo sta su nam u povratku rekli: "Bili smo u Rimu, Veneciji, Parizu,
Njujorku,Londonu i Spaniji. Nigdje nismo trebali ici, ovdje smo vijeli skoro sve sto je najvrednije u svijetu". To je odgovor.
Pozdrav!

[Одговори]

Док читам овај твој коментар, не могу а да се не сетим сличног казивања, које је моја Ви овековечила у својој књизи "Из Русије с љубављу". И сад, кад то чујеш из неколиких уста, како да не верујеш?
http://trunsmoitren.blog.rs/blog/trunsmoitren/iz-rusije-s-ljubavlju/2014/11/09/sajam-legenda-rusija
Жив био, Марко!