Српкиња (5)
(Слика је преузета са интернета)
Недељни ручак је прошао у молитви, благодарењу и међусобном дељењу хране. Као и код брата, али и у њиховој породици иначе, и овде је ручак био ново саборовање, које је, размишљала је Анђелка у себи, спадало у живо сведочење вере и утврђивање у љубави, обичајима и традицији. Јер породица је, заправо, црква у малом. Она је основ друштва. Зато је од велике, непроцењиве важности да та ћелија буде здрава.
Распремање стола је такође била важна лекција у животу деце. Ненад и Милица су са децом правили возић и свако од њих је понео нешто са стола, преносећи то у кухињу. Видело се да деца уживају у ономе што им је представљало игру, али је та игра била и те како саставни део одрастања.
Док их је гледала, онако пуне енергије, Анђелка је уочавала дубоки смисао реченог: да деца, долазећи на свет, непрестано раде рукама и ногама, показујући своју спремност да их упосле и њима се служе. Човек је предодређен да ради овде на земљи, и зато је важно да се деца не препуштају лењости – понајпре њиховога добра ради. Све што науче у детињству, касније ће само усавршавати и имати од тога користи. То ју је подсетило да треба да се спреми за најављену посету.
Мало ће се освежити и сачекати да се сказаљке спусте на пет часова, време којег су се у граду придржавали кад би полазили некоме у госте. Између 14 и 17 часова се тада, у становима, одмарало.
Успела је мало и да одрема, а онда је устала да се прикладно обуче. Из неког разлога, уважавајући своју добру учитељицу, сматрала је да не би требало приликом првог сусрета да изгледа ни обично ни пословно. Бела кошуљица кратких рукава и уска плава сукња преко колена, сандале, увезана коса – било је сасвим прихватљиво.
Погледала се у огледало, а потом изашла из собе и спустила се у трпезарију. Ту се јави Милици.
– Хоћеш ли моћи сама или да идем са тобом...? Макар до врата...? – упита.
- Не, није потребно, одлично се сећам где јој је кућа! – говораше Анђелка у одласку.
Пут ка учитељичиној кући водио је поред мостића. Анђелка не издржа, већ се попе како би бацила поглед на врбу. А онда, крадући мрву времена, пожури до реке како би врбу видела и изблиза. Жеља је била толика да јој просто није могла одолети.
Заиста, била је још лепша и раскошнија кад јој је пришла. Провлачећи се испод њених грана што су се до земље савијале, она се нађе у прилично великом простору, испуњеном дивном свежином. А онда, на своје изненађење, угледа на стаблу дечју кућицу. Биле су ту и дрвене лестве, које су је мамиле да се попне горе, али се није усуђивала, сматрајући себе, ипак, превеликом гошћом. Зато је остала доле и са дивљењем је посматрала.
У том размишљању прену је звук који је долазио из правца реке. Најпре се уплашила да није змија, али чувши неко кашљуцање схвати да је човек.
„Можда је пливач или пецарош“, помислила је.
Висеће гране се размакоше и пред њу изби млад мушкарац у дугим купаћим гаћама, за главу виши од ње, препланулог тена и плаветних очију какве не виде никад у свом животу.
Како је угледа, његове усне се развукоше у осмех који заљуља тло под њеним ногама.
- Гле, гле! Анђелија, шта радиш овде? Зар ти не треба да си у школи? – обратио јој се весело.
Анђелка је гледала у њега с недоумицом. Покушавала је да му нађе место у својим изабраним сећањима, али јој није полазило за руком.
- Опрости, ја... – промуца. – Да ли се ми знамо?
- Требало би – одговори он. – Можда ти ово помогне: сећаш се дана кад ти је за леђима била змија?
Анђелка се замисли. Да, сећа се. Било је то одмах након часа веронауке, кад им је отац Павле испричао причу о Светом Георгију, како је, убијајући аждају, спасио девојку од смрти. Чак и тад је била недеља, а она је дошла овде да се игра; како је поранила, затекла је само једног дечкића. И он је излазио из реке баш у тренутку кад је она дошла и, угледавши змију иза њених леђа, брзо је потражио грану да је отера.
- Стојане?! То си ти? – упита, прелазећи погледом преко његовог лица, тражећи сличност са дечаком из детињства.
- Значи, сећаш се! – насмеја се он још умилније. – Па драго ми је, учитељице.
Приђе јој и пружи руку. Њена рука се изгуби у његовој, а од додира се стресе. На усне су јој навирала питања, али ниједно није прелазило преко њих.
- Видео сам те на литургији, што је веома похвално за једно градско дете.
- Заиста? – најзад превали. – Морам признати да нисам превише обраћала пажњу, тако да...
- А и што би! – прекину је Стојан. – Ви, градске цуре, слабо марите за нас момке са
села. Само... грешите много. Најбоље воће је управо са села, без градског отрова.
Анђелка се и сама насмеја на његову примедбу.
- На литургији гледам у своју плочицу. После службе сам остала да попричам са свештеником, а у салу нисам имала времена да свратим...
- Е, ако је тако, онда у реду! – додаде Стојан помирљиво. – А сад, кад се препознасмо, немој да будемо странци!
- Никако! Драго ми је да сам... да смо се срели, заиста. Па ето, биће прилике и да се испричамо некад негде... Сад журим јер већ касним...
И машући му у знак поздрава, Анђелка се окрену и брзим кораком се стаде удаљавати.
Стојан је остао да гледа за њом, али не задуго. Комарци су кренули у лов и он се брзо попе уз лестве и изнесе из кућице одело које је свукао пре купања.
Анђелкино срце је лупало силовито. Њеним лицем су се смењивали стид и јара, и она, машући рукама како би се расхладила, најзад поврати дах.
Пред вратима куће у којој је живела учитељица, она још једном дубоко удахну, и кад се уверила у своју сталоженост, отвори капију. У дворишту, које је пленило цветним шаренилом, потражи улазна врата на кући и покуца.
Српкиња (4)
(Слика са интернета)
Недеља, јутро. Топло летње сунце и црквена звона мамили су хришћанску чељад у храм. Деца су, по обичају, била нестрпљива, јер су необично волела оца Павла.
Уосталом, тако је било и кад су Ненад, Анђелка и Милица били деца, и ишли, након недељне литургије, на веронауку, само што тада веронаука није била, као данас, наставни предмет, већ је то отац Павле, са благословом владике, организовао при храму. Истина, у оно време село је било са више људства, али је на веронауку ишло само њих неколико. Но оцу Павлу то није сметало да свој час редовно држи из недеље у недељу.
Пред храм су стигли таман на време да упале свеће и предају имена за помињање на литургији. Црква је била посвећена Светом Николају, који је био и крсна слава Анђелкине породице. Није била ни превелика ни премала, али није била ни пуна. Но, било је света.
На своје нескривено дивљење, пре свега родитељском васпитању, Анђелка примети да деца не само да прате службу, већ и сама, заједно са појцима, одговарају на литургији. Могла је уједно да осети како се црква, попут барке, узноси до небеских висина, што је потврђивало да је Божја благодат присутна.
Још један доказ је ишао томе у прилог: такве литургије прођу, а да нисте ни свесни времена; душа се осећа лаком, сузе радосне туге потеку, и ви желите да тај сусрет са вечношћу не прође.
Кад је Литургија завршена, верницима је, поред нафоре, понуђено и окрепљење у омаленој црквеној сали. Сви су кренули где им је речено. Ненад и Милица са децом такође. Једино је Анђелка остала у храму са свештеником.
– Анђелче! Стигла си – обрадовано ће отац Павле, прилазећи јој.
Анђелка преклопи десни длан преко левог, као што је правило, и затражи благослов, целивајући оцу руку.
- Бог да благослови, кћери! Значи, истина је! Вратила си се да будеш учитељица?
- Да, оче. Али то не значи да ми неће бити потребни Ваши духовни савети и поуке.
- Слава Богу, биће да се семе примило – рече отац уз осмех. – Јер само спрега духовног и световног могу бити на корист појединцу, породици, друштву у целини. И не изненађује ме што то чујем од тебе, јер си, још као дете, обећавала. Сви моји разговори са тобом нису били типично дечји; било је у твојим питањима и те како присутна она врста духовне радозналости која свештенику открива да је пред њим дете са посебним талентима, који траже да се искажу. Зато и нисам бежао од тих разговора, верујући да би научено могло једног дана донети преко потребне плодове.
- Да, сећам се Вашег стрпљења, оче – признаде Анђелка са сетом и топлином у гласу. - Нека учења и данас памтим. Умели сте да са дечјом једноставношћу причате о високим теолошким стварима. Морам рећи да сам се и сама служила њима док сам чувала братовљеву децу и била сам задивљена њиховом пријемчивошћу и необичношћу умовања.
- То и јесте суштина: пренети знање тако да човек не лута у овој долини туге и плача. Зато је важно одмалена пазити како деца узрастају. Јер се ни ми нећемо спасити само рађањем деце, већ ако децу одгајимо у вери, како нас учи Свети апостол Павле. И то је, драга моја, како свештенички, родитељски, тако и посао вас - учитеља.
- Да, то сте лепо рекли, оче. А да ли је Ваша мисија данас другачија него у време кад смо ми били деца? Некако се чини да се све више удаљавамо од смисла и једни од других?
Отац се мало замисли.
- То је стога што се човек меша у Божје послове и сам ствара човека, не дајући Богу места. Што човек створи – кратковеко је, а када Бог ствара – ствара за вечност. Али, због дате нам слободе воље, Бог и то допушта. Међутим, познато је да човек снује, али Бог одлучује. Не треба никад заборавити да Он увек иде испред наших мисли и сваком даје према заслузи. То је такозвана духовна историја, која и јесте прави основ, како светске тако и историје сваког народа. Јер историја полази од појединца. Сви се ми уграђујемо у тај тренутак вечности звани време.
- Волела бих да ми то још мало појасните.
- Реци ми: какав је осећај бити поново овде?
- Чудесан! Неописиво чудесан у сваком смислу – одговорила је Анђелка присећајући се оног тајног призива у свом срцу, о којем исприча оцу.
- Када човек осети призив, он се истог тренутка одазива, јер осећа спремност да следи свој позив. Понекад наш живот личи на борбу са ветрењачама, али хришћанин је увек тај који треба да зна да је у предности. Он зна да постоји злоба и смрт, али зна да је смрт поражена и да су кључеви и раја и пакла у Божјим рукама. Зато и кад падне, он устаје и наставља борбу. Она можда неће бити окончана за време његовог боравка на земљи, али правда Божја неће одоцнити. Хришћанин, и када умре, наставља да живи, како у Царству небеском, тако и на земљи кроз своју децу; свеједно је да ли су она физичка или духовна. Многе девојке светог живота имају више деце од жена које су рађале у муци и болу. Али свакоме Бог даје дарове према његовој моћи. Бог има план, али ми имамо слободу.
- Хвала Вам, оче, на дивним речима. Ово је дало нови поглед на мој позив. Надам се, уз Божју помоћ и Ваше духовно руковођење, да ћу умети себе правилно да поставим и поверену ми децу васпитавам на славу Бога и рода. Просим Ваше молитве и опростите што сам Вас задржала. Знам да Вас чекају у сали. Благословите!
Отац је осени крсним знаком и испрати је из храма, поздрављајући се са њом, унапред се радујући свим будућим сусретима.
Напољу је сунце већ било поприлично одскочило, као и температура, а у оближњем хладу Ненад и Милица су са децом стрпљиво чекали да Анђелка обави свој разговор са свештеником.
Српкиња (3)
(Слика са интернета)
Дружење за столом покренуло је многе приче, нарочито оне из времена док је Милица, школујући се у граду, становала код Анђелке у њиховом стану. Она је, заједно са мужем Ненадом, завршила Пољопривредни факултет. Недуго по пријему диплома са највишим оценама, њих двоје су се венчали, намерени да се посвете породици и сеоском газдинству, које су наследили од својих упокојених родитеља.
Пратили су савремене токове, и гледали су да се служе свим на шта би наилазили а што би им могло користити у послу, али су, притом, водили рачуна да све што произведу, било да је реч о стоци или биљној исхрани, буде јестиво и здраво.
На своју велику радост, Анђелка је сазнала и да им је жеља да им се што више људи из села прикључи, те да се удруже, како би заједнички могли да се одупру свему ономе што настоји да их отера са земље.
„За сада је све у повоју“, говорили су, али знајући од каквог су материјала саздани Милица и Ненад, Анђелка је била уверена да ће у намери истрајати, јер је познавала њихову љубав према селу.
Цео дан им је протекао у причи и разгледању домаћинства. Деца су била посебно расположена да јој покажу сва она места која су им представљала извор задовољства; само је проблем био у томе што је она одавно прерасла ту дечју висину, те јој је било тешко удовољити њиховим прохтевима, пошто су јој била или неприступачна или прашњава. Деци је својствено да немају тих брига, али одрасли некако постану снебивљивији како одрастају.
Ручак су уприличили напољу, сместивши се под стару трешњу која је расла на средини дворишта. Кучићи и мачићи, окупљени око стола, напросто су се подразумевали као испомоћ при јелу. Све што је омашком пало, или би деца кришом бацала, бивало је поједено у трену.
Вечера је послужена у кући. Чекало се да се жега смири па да седну за сто. Уз вечеру су сабирали целодневне утиске.
Кад су деца испраћена у кревет, Ненад оде у радну собу, а две другарице осташе насамо.
- Могла бих и ја полако у крпе – рече Анђелка, зевајући. – Сутра је недеља, хтела бих у храм. Да ли још увек служи отац Павле?
- Да... Ићи ћемо и ми. Има отац да се обрадује, једва чека да те види – одговори Милица. – Обавештен је да ћеш доћи. Колико сам те оговарала, не мораш се ни исповедати.
Обе праснуше у смех.
– Оно кад си га питала на веронауци, сећаш се, да ли Бог све види, још увек препричава као анегдоту, нарочито деци – настави Милица.
- Како да се не сећам! – потврђиваше Анђелка. – То је било након што сам се дала
наговорити да беремо младе кукурузе у туђој њиви, како бисмо их пекли на ватри. Кад сам га питала, сећам се како ме је погледао: имао је доста искуства са својом децом и знао је да мора бити нешто скривено иза питања. Била је то моја прва исповест са сузама, чини ми се. Након ње и тог догађаја, више никад нисам желела да идем у крађу.
За тренутак ућуташе и обе истовремено попише по гутљај-два сока од вишања.
– Имаш ли још каквих планова за сутра? – упита Милица.
- Хтела бих после подне да обиђем и нашу учитељицу. Школа само што није почела, и њени савети ће ми бити од велике помоћи. Невероватно је да при помисли на тај сусрет осећам исту ону ђачку трему.
- Верујем. Ученик смењује учитеља. Нека те не збуни ако ти буде изгледала строга, јер ће тиме само желети да сакрије свој понос због тебе – храбрила је Милица.
- То тек треба да се заслужи. Моје искуство није толико да не зазирем од свега оног што ме чека. Имала сам ту и тамо понеку замену, али то је све бивало и прекратко и у приличном размаку. Рад са братовљевом децом ми је помагао да пратим осавремењавање школе, као и дружење са пријатељима из просвете. Унапред осећам да ће бити великих изазова који плаше не само мене већ и многе друге. Приметно је да се све више страног уплиће у наше школство, и све оно наше, српско, полако се укида и избацује. То ми је много засметало и нешто се пробудило у мени. Тај осећај има доста сличности са једним путовањем о којем не знам да ли сам ти причала.
Путовали смо за Смедерево. Док смо пролазили, пред нама су се ређали путокази. Имена исписана на њима отварала су многобројне странице наше историје, и просто си могао да осетиш све те борбе и дух народа храбро палог за слободу. То ми се после стално дешавало где год бих пролазила земљом натопљеном крвљу нашег народа, па и овде, на Сремском фронту. На очи би навирале сузе, али у души бих осећала неки полет и дивљење.
- Такав је случај и са мном и Ненадом – прекину је Милица на кратко. – Надамо се да ћемо то пренети, или да ће се пренети и на нашу децу.
- Да, разумем те. Јер то бих и ја желела, дао Бог, да учим децу у школи – закључи Анђелка испијајући сок.
Устајући од стола, Милица је поведе у собу коју је спремила за њен боравак. Налазила се на спрату. Била је прилично пространа и са укусом уређена. Радни сто је био примакнут прозору, а поглед одозго задивио је Анђелку. Окренула се према Милици благодарно.
– Хвала ти! Имам осећај да је ово најлепша соба у кући, због јединственог погледа на реку и моје детињство проведено крај ње.
– Најбоље за најбољу! – нежно примети Милица, остављајући је да се распакује. – Уз собу ти је купатило. Пријатни снови! Спавај с анђелима!
Српкиња (2)
(слика са интернета)
Кад је излазила са гробља, на капији ју је дочекао познати глас.
- Већ сам долазила. Нисам могла да седим и гризем нокте од нестрпљења.
Била је то Милица, њена пријатељица из села. Обрадовавши се једна другој, срдачно се изгрлише и изљубише.
- Никад она не слуша, већ само тера по своме. Рекла сам ти да не долазиш, јер сам хтела мало да прошетам и подсетим се.
- То је сад нови стари крај. Треба ти водич - добацивала је Милица, узимајући из њене руке торбу. – Довезао ме је муж, па ћемо њему дати пртљаг, а нас две можемо наставити пешака.
Она тек сада примети ауто са стране и, смешећи се, крене да се поздрави са човеком.
- Где си ти, Анђелче?! – смејао се док јој је прилазио.
И држећи је за руку, шеретски је одмери, па се обрати Милици:
- Жено, имаћемо ми наваздан посла кад се по селу прочује каква нам је лепотица у кући!
- Немој, молим те, Ненаде, почињати опет о удаји! – смешећи се, негодоваше девојка, поздрављајући се са њим.
- Та о чему бисмо другом?! – узврати он. – Сад, кад те коначно вратисмо, морамо и да те удомимо.
Милица је беспоговорно стала на страну свог мужа. А док су Ненад и Анђелка размењивали речи добродошлице, она стави у пртљажник Анђелкину торбу. Одмах потом се умеша у разговор, прекидајући га.
– Нешо, пали кола и вози кући! Не дирајте ништа док нас две не дођемо!
- За име света, ниси ваљда...?! – прекорно ће Анђелка.
- Нисам ваљда шта...? – невешто ће Милица.
- Спремала нешто...?
- Јесам... нешто...
- Па што то...? А знајући тебе то нешто је сигурно свашта.
- Па сад... Спрам вас који једете ко птичице... Могуће је...
Судећи по веселости која јој није силазила са лица, Милица се очигледно забављала на пријатељичин рачун. Међутим, то је било тако природно за њих две. Иначе, у њиховом животу никаквог спорења није било.
Биле су вршњакиње и скоро једнаке висине. Анђелка је била црнка дуге косе, коју је, због пута и иначе због практичности савијала у пунђу; својим необичним обликом пунђа је уоквиривала њено лице, на коме су се истицале крупне црне очи, дуге трепавице и јамице на образима. Милица је имала смеђу косу, која је у таласима падала преко њених рамена. Имала је плаве очи и глас који је, својом бојом и јачином, откривао особу јаке воље и карактера: увек би је водио тачно тамо где би желела да иде.
Анђелка се у то много пута уверила: у том гласу није било страха, али одмерености – да.
Кад ауто крену пут куће, Милица приђе Анђелки и, узимајући је под руку, крену са њом преко села. Оно није било велико, али је зато Анђелкина радозналост, услед дугогодишњег одсуства, из часа у час расла до неслућених размера.
Било је старих кућа којих се сећала, нових - њој непознатих, али јој је за око запало да је било много празних домова, или је тек понека седа глава вирила из ње.
Милица је била неисцрпан извор информација. У селу је то нормална ствар, јер су људи више упућени једни на друге. Али она није била тип доконе домаћице, која седи код куће и чеше мозак уз сапунице. Не, она је била веома пословна жена и све у вези са селом ју је занимало са те стране, а будући да је Анђелка дошла да ту буде учитељица, сматрала је да би све те информације могле да јој користе. Пролазиле су полако, да им не би неки детаљ промакао.
У тој шетњи са личним сеоским водичем, Анђелка је чак наишла и на неке људе са којима се радосно поздравила, препознајући их. Наравно, за њих се она изменила, те је нису ликом препознавали, али зато није било никог ко није чуо да долази овде да ради.
Идући даље, Анђелкином погледу не промаче она необичност која је, нарочито зими, знала да јој, у слеђеном граду, измами осмех и утопли срце.
- Широке улице! То ми је толико недостајало у граду – исповедала се Анђелка. – Тамо је све скучено, испланирано... Нема ни милиметра вишка, препуштеног деци. А овде се све шири и дозива их. Па онда јарак испред куће! Кад напада киша а он се препуни, па пусте гуске и патке да се купају, цела улица се бели! А зими кад се та вода следи, следе такмичења у клизању.
- Нису нас могли у кућу утерати – надовезала се Милица.
- Тачно! А гледам данас децу по граду: ако је сунце, седе у кући, ако пада киша, досадно им је. Не излазе родитељи, не друже се, па ни деца немају од кога да уче... Њима ни књига није друг, а да ли ће икаквог друга и стећи у животу да би могли да живе, не да животаре – питање је.
- А шта ти мислиш, зашто ја не одох из села? Јер само ту и има живота и деца јесу деца. Уосталом, видећеш: код мене увек има веша на жици, јер су моји човечуљци вазда упослени и, наравно, прљави.
Анђелка се топло насмеја.
- Једва чекам да их видим! Три мускетара!
- А, биће и четврти, дао Бог! – радосно ће Милица.
- Стварно! Слава Богу, мило ми је, Мили! Деце никад доста.
Анђелки на тренутак пређе нека сена преко лица, која Милици не промаче.
- Не брини, наћи ћемо и теби неког, па да се и наша деца друже као нас две.
У том стигоше и до моста, али не пређоше преко њега. Анђелка не одоли, већ прође њиме неколико корака. Док је уживала у погледу и свежини, наједном примети врбу. Била је то она иста врба под којом се небројено пута играла, само што је сад била још раскошнија и величанственија.
- Како је дивна! –уздахну.
- Не брини, видећеш је изблиза. Сезона купања још траје – рече Милица дочекујући је.
Најзад стигоше пред Миличину кућу. Било је то велелепно газдинство, које је и по лепоти и вредноћи домаћина било чест гост новина и емисија везаних за село.
Анђелка га је видела кад су сахрањивали мајку, али је тог дана падала киша па није могла добро ни да га осмотри, мада је и тренутак био непримерен. Сад је могла да му се диви пуним погледом. Није стигла ништа да каже, кад из куће излетеше деца у пратњи оца.
- Тетка Анђелка! – викала су трчећи јој у загрљај.
Дечак и две девојчице, још довољно мали да може све троје да их прими у топли, срдачни загрљај!
- Пилићи моји милени! – Шта ви једете кад тако брзо растете? – упита, љубећи их.
- Сад смемо све, прошао је пост – одговори Сава, који је био најстарији, са својих седам година.
- Је л` тако? – дочека Анђелка. – У праву си! Најбоље је за раст кад се повремено пости и повремено мрси.
- И ја сам питала маму да постим, и рекла је да смем – придружи се и Ана, најмлађа цурица, која је тек напунила четири године.
- Браво! – ускликну Анђелка, погледајући Милицу уз одобравање.
- А ја сам већ била постила једном – не заостајаше ни Јелена, која бројаше пет и по година.
- Знате шта? Следећи пут постим и ја са вама. Је л` важи?
- Важи! – викнуше деца у глас а затим је узеше за руку и поведоше у кућу.
А у кући, као што је домаћински ред – свашта за дочек. Погледом прекоревајући домаћицу, Анђелка приђе столу и након позива домаћина - седе.
Српкиња
(слика са интернета)
Из дубоког размишљања прену је писак сирене. Био је то знак да воз улази у станицу. Сачекавши да стане, она узе своју путну торбу и букет свежег цвећа и узбуђено крену ка вратима. Још стојећи код довратка стаде осматрати све докле јој је поглед допирао.
Да ли је све изгледало исто или је само гледала, као ономад, погледом с леђа, није могла себи да објасни. Ипак, једно је било извесно: осећај приликом повратка био је другачији.
Сишавши на земљу, она се саже и узе у руку груменчић земље. Проваљавши га мало кроз прсте, принесе га лицу, затвори очи и омириса га. Тог часа у њеним мислима почеше да се, једна за другом, смењују слике, од којих уздрхта целим својим бићем.
Сва сећања, над којима је као тамничар стражила до те секунде, не дајући да ико стран и туђ за њих дозна, најзад су дочекала слободу. И полетела су, претичући је кораком, и она, и сама осетивши лакоћу, обриса сузе с крајичка ока и пође за њима.
На станици је нико није чекао. Тако је хтела. Али не беше никог ни да уђе у воз, који је, по обичају, каснио и кад је журио.
Са отправником возова се учтиво поздравила. Није га познавала иако је био старији човек. По држању, видело се да припада генерацији отправника из времена кад су железничке станице подсећале на кошнице. Иако је сад била туга видети на шта се овај вид саобраћаја свео, то ипак тог човека као да није дотицало. Он је свој посао и даље обављао прописно, не каљајући служби част.
Већ сам тај призор је на њу деловао готово нестварно. У граду, где је још и било возова и каквог-таквог промета, то не би ни приметила. Али овде – овде је било, њој бар, ванвременски. Из неког разлога, то као да је ободри, и сумње, које је понела са собом, за тренутак гурну у страну. Затим поравна одећу и крену добро познатом стазом.
Присетила се дана одласка. Није желела да оде, али је била дете да би могла о томе да одлучује. Док је, плачући, покушавала да се отме из руку родитеља, често се за собом освртала, настојећи да упамти што више за дан кад се буде вратила.
Над том мишљу се благо осмехну. То су била дечја маштања за која нико није веровао да ће се обистинити. Чак је и сама све више предавала забораву те урамљене погледе и обећања. Али ево, ипак се дешава!
Кад јој је брат рекао да јој је нашао посао у струци, већ само то је било равно чуду. Али кад је поменуо место - занемела је! Наравно, питао ју је да ли се слаже да дође овде и да ради, али и да мора што пре да се изјасни. Међутим, иако је очекивао да ће бар мало да размисли о свему, преко њених уста је, ни сама не знајући како, прелетело: „Да!“
Њен корак се за тренутак успори. Тај осећај, који ју је покренуо на пристанак, још је титрао у њој. У трену је усталасао све њене животне сокове и личио је на позив који није могла себи да објасни, а који је, нарочито последњу годину, био тако снажно дозивајући. Покушавала је себи да растумачи како је то све морао бити плод њене уобразиље услед губитка мајке, са којом је, после преране очеве смрти, остала да живи заједно са братом. Њих троје, са оно мало очеве пензије, довијали су се како су могли и умели да се прехране и ишколују.
Она је, по узору на родитеље, завршила педагошку, а брат војну академију. За њу посла није било, па је уз мајку почела да привређује најпре шићем, а после и другим ручним радовима. Временом се извештила толико да је и мајку засенила, а то је наишло на разумевање купаца па се од свега развио и посао. Многе радње су са нескривеним задовољством пристајале да узимају њихову робу, а са напретком технологије и све учесталијом употребом рачунара посао се раширио и даље од града у коме су живели.
Летња сукња коју је имала на себи такође је долазила из кућне радионице. Шиле су одела и брату, али не често. Он је, већ по завршетку школе, нашао посао при војсци, а недуго затим се и оженио дивном девојком из честите, верујуће куће. Наравно, млади брачни пар је прешао у нови, већи стан, а она је остала са мајком.
Иако је и сама, попут свих девојака, размишљала о удаји, ни са једним од градских удварача, који су јој прилазили, није видела себе.
Мајка јој је често знала рећи да није добро што их толико загледа и замера. На све то она јој је одговарала:
- Али, мајко, нема ту материјала...!
- Каквог материјала...?! – чудила се жена.
- Јој, не разумеш ти то...!
- Јест`, као да ја нисам била млада. Али ово данас је скроз полудело! Бира, бира, и шта? Упамти! Не каже народ узалуд: пробирач нађе себи отирач. Теби је двадесет и пет година; кад мислиш децу на пут извести?
- Шта да радим, кад су сви некако... како да кажем... килави. Њихове руке су скоро женске, не знам да ли умеју и сијалицу заврнути. То некако није... здраво.
- Научиће! – мајка се није предавала.
- Кад? Тата није чекао да сазри па да учи, већ се, одрастајући, само извештио у ономе што је као наук одмалена примио.
- Друго је то време било...
- Вараш се, мајко. Увек је време исто, различито се само људи понашају и искривљују га. Ако мушкарац не зна шта ће са рукама, онда их упосли којечиме. Тада не само да он престаје да личи на мушко, већ и породица стоји на климавим ногама: жена нема заштитника, деца хранитеља. А да би жена могла да воли женски...
- Мушкарац мора да је воли мушки – доврши мајка познату Дучићеву мисао.
- У животу мора да постоји страст за животом – настављала је, непомирљиво и са жаром бранећи оно што је сазревало у њеној девојачкој души. – Спремност на жртву ради постизања већих циљева, идеала. Све мање од тога пролазно је. И не стане у десетерац...
- Хм, видим ја да ће кривња најпосле пасти на твог оца и мене, као и кукавно Српство, због силнога епског попевања... – примети мајка на граници озбиљности.
На све то она додаде коментар у управо надошлом десетерцу:
- Руке има, посла се не стиди,
све што ради ко злато да сија,
а за мегдан топуз му не треба
нит` се плаши бранит` част и веру,
сваком зверу вратит` требовање.
Ал` кад руком верној љуби приђе,
додир његов на нежност мирише -
милује је као стручак цвећа,
и на груди јуначке привија...
Ту јој се усне поново извише у осмех. На трен се осврну, уплашивши се да је неко не гледа, али не спази никог.
Улица којом је ишла водила је ка гробљу. Иако се школски распуст ближио крају, лето се још није предавало. Било је још јутро, али сунце је већ било упекло и на гробљу. Ако је неко и мислио доћи, учинио је то раније или ће посету обавити касније.
Она се по том питању није премишљала: најпре обићи гроб преминулих родитеља - за њу је била најисправнија одлука, без обзира на време. А како је то хтела да учини сама, не оптерећујући никог, то и није тражила да је неко на станици чека. Чак ни пријатељица, код које ће становати. Јавила јој је дан кад долази, али не и време.
Стигавши до улазне капије, прекрсти се, и лаганим кораком, са дубоким осећајем страхопоштовања према упокојенима, продужи ка гробу оца и мајке.
Ускоро се заустави пред скромним спомеником који су она и брат подигли, онако како и приличи хришћанима. На земљи није било ниједне травке. Бригу о томе водила је њена пријатељица са породицом.
Поново се прекрстивши, приђе крсту и целива га. Затим потражи вазу, а из ташне извади флашицу са водом коју насу у њу. Полажући је до надгробне плоче, пазила је да ваза и цвеће у њој стоје на средини између уклесаних имена Филипа и Вишње.
Кад се у то уверила, рече:
- Ето нас поново скупа! Па да видимо куда ли ће нас одвести ова епика, која се очигледно нимало случајно пројави кроз ваша имена. Не може бити да је све оно ваше успављивање брата и мене песмама Филипа Вишњића било тек онако – игре ради. Братовљево се знало - он оде у војнике, али видећемо каква је мени служба допала.
У том часу као да утихну сва њена туга, која се незвано уселила у њено срце одмах по мајчином уснућу. Овде је имала осећај као да су родитељи ту, поред ње, стварнији него кад их је могла додирнути.
Наравно, након смрти мајке, брат није дозволио да сестра остане сама у стану и, у договору са женом, позвали су је да живи код њих. Она се најпре томе противила, јер је ту било и двоје мале деце, али брачни пар није хтео ни да чује за њене изговоре.
Коначну одлуку о пресељењу је преломила након што јој је снајка рекла:
- Ако већ неко треба да буде у близини деце, зар није најбоље да то буде учитељица?
И заплакавши се, пристаде, грлећи је.
Посветила се деци у потпуности, учећи њих и учећи се послу. Били су то њени први ђаци. Но без обзира колико дан, услед разних лекција, био тежак, вечери су увек биле посебно доба: кад сви послови утихну, жамор и врева згасну, а све ствари почну искричити звезданим сјајем, тишину чудесности ноћи бојио је српски епски десетерац.
Као што су њихови родитељи одржавали живим корен традиције у њима, тако су и они наставили то да чине са својим потомством.
Док су се деца упознавала са српским јунацима, племством, чојством, витештвом и јунаштвом, те свим оним племенитим што мудрост народне душе тражи да испоје, осећала је сву дубину свога позива, нарочито видећи како се наука прима. И то је била једна од важних ставки кад је, без премишљања, пристала на братовљев пословни предлог.
Снајки је њен одлазак тешко пао. Али тако благородној души, која се ретко и роди и нађе, није пало на памет да је одвраћа, ма колико била у искушењу. Као да је и сама осећала нешто што је надвисивало њено поимање, због чега примети, испраћајући је на вратима:
- Недостајаћеш ми сваког дана. Као сестра си ми рођена. Ипак, моје мисли и молитве биће уз тебе, а Бог да благослови твој пут.
Несвесно обгрливши рамена, присети се срдачног снајкиног загрљаја. Зачудо, стојећи крај гроба, где се могло плакати без скривања, није пустила ниједну сузу. Овде је то све изгледало другачије, топлије и – некако радосније. Оне најјаче сузе је обрисала на братовљевом рамену, док се са њим поздрављала на перону.
- Не брини, виђаћемо се често. Сви ме послови воде у стари крај. Чак ћу ти и досађивати – тешио ју је, смешећи се.
- Виђаћемо се – понови и сама гласно, загледана у имена на плочи. А сад благословите, оче и мајко!
И још једном целивавши крст, подиже своју торбу и - пође.