Слика

 

На њену радост, субота је осванула сунчана. Након синоћњих шапутања са Стојаном преко телефона, и ове јутарње милине, Анђелкино расположење је све више расло.

Поневши свој маслинасто - зелени ранац, она крену у школу. Деца су полако пристизала и, кад је утврђено да су сви на броју, огласише полазак.

Место ка којем су се упутили била је оближња ливада. Наравно, дечја радозналост није могла да ћути, па су током целог пута испитивали учитељицу где је тајанствени гост о којем им је говорила.

- Видећете га кад стигнемо – одговарала им је она. – Он нас чека.

То је умногоме убрзавало дечје кораке. Али, кад су стигли, сем ливадског цвећа, бубица и птица нису видели никог. Сви су редом стали да се окрећу, али све узалуд. Анђелка, сачекавши да се увере у то да заиста нема никог, најпосле им рече да се умире. И наста тајац! А онда једно од деце угледа подаље војника. На његов повик, сви окренуше главу у том правцу.

Војник је најпре мирно стојао, а потом се стаде размахивати неким заставицама црвено-жуте боје.

- Шта он то ради? – упита, чудећи се, Марко.

- Поздравља нас – одговори Анђелка.

- Како нас поздравља? – наставише да се интересују и друга деца.

- Војник нам је управо рекао: „Здраво!“. Сад ћемо ми њему да одговоримо исто тако.

И Анђелка извади из ранца истоветне заставице и поче да маше њима на начин како је то војник радио.

Деца су са интересовањем пратила представу; неко се осмехивао, неко је загледао Анђелкине заставице, док је Марко сасвим озбиљно посматрао овај тајанствени разговор.

- Хоћемо ли га позвати да дође, децо? – упита Анђелка.

- Да! – одговорише сви у глас.

Она поново диже заставице и махну њима неколико пута, а са друге стране уследи одговор. Ускоро, војник спусти своје заставице и крену према њима.

- Како је он знао да га зовемо? – упита Марко.

- Сигнализирала сам му и он је то прочитао – објашњавала је Анђелка.

- Како то? – Марковом чуђењу није било краја.

- Питај га кад дође!

Војник, који је сигнализирао заставицама, био је Анђелкин брат. Она га представи деци као тајанственог госта који ће им, заједно са њом, одржати час у природи.

Док су деца прилазила да се рукују са њим и да погледају његову униформу и заставице, Анђелка отпоче с причом:

- Сећате ли се, децо, како смо на почетку нашег познанства причали на тему пера и мача, односно оруђа и оружја?

Деца сложно потврдише у глас, а она настави:

- Данас смо вам, војник Раде и ја, припремили наставак тог часа, приказујући вам један од сигналних система по имену „Семафор“. Дакле, путем ових заставица и одређених положаја руку, ми смо једно другом слали кодиране поруке. Некада је овај систем сигнализирања био у далеко већој употреби, али, и поред савремених начина комуникације, он се и данас и те како примењује. И једнако је применљив како у миру тако и у ратним условима. Чланови извиђачког друштва га примењују у својој обуци, као и мноштво других корисних ствари, доказујући на терену да су наука и војска упућене једна на другу.

Марко је помно пратио излагање, притом нетремице мотрећи на Радета. Опазивши на његовом лицу необичну заинтересованост, Анђелка, да не би пореметила његову усредсређеност, препусти реч брату.

- Анђелка и ја смо били коју годину старији од вас кад смо се уписали у Извиђачко друштво. У почетку смо се помало и силили да идемо у школу, али након што смо постали чланови - схватили смо колико школско градиво има велику примену на терену, па смо кренули да учимо и читамо незаситно. И што смо више сазнавали, то смо постајали свеснији законитости којима смо били окружени, и да је, колико год лако било изгубити се у простору, исто тако довољно мало знања да се изгубљен човек брзо нађе. „Семафор“ је један од начина да се другоме пренесе порука; то је тзв. видљива сигнализација. Али исто тако постоји и звучна, где се сигнали могу слати електричним тастером или пиштаљком, као и светлосна, путем батеријске лампе. За ту врсту сигнализације користи се Морзеова азбука.

Дакле, свако слово има свој знак, и ако га особа која сигнализира и она којој се сигнализира, препознају, комуникација, као малочас између ваше учитељице и мене, лако ће се одвијати. Ово се може примењивати, рецимо, кад је неко у невољи, па му треба помоћ, или кад на нас удари непријатељ. Сем тога, ако се изгубимо негде у непознатој природи, односно терену, можемо да се оријентишемо према бусоли, звездама, мравињаку, сунцу, месецу, пању, маховини итд... А да бисмо се умели оријентисати  - важно је да знамо стране света. Зна ли неко да нам каже које су стране света?

Никола одважно диже руку.

- Реци, Никола! – допусти му Анђелка.

- Исток, запад, север, југ.

- Тако је! – похвали га Раде и из Анђелкиног ранца извади компас, показујући им ознаке на њему, као и систем рада. Затим, на Марково, али и Николино нескривено дивљење, показа им како се, без бусоле, могу оријентисати помоћу сунца и ручног часовника. Истина, сва су деца уживала, али су се ова двојица по свему издвајала.

- Поред овога важно је знати како да измерите удаљеност до одређеног објекта, али и како да  читате појмове на карти. Рецимо и то да нам у мерењу удаљености могу и те како послужити и неки делови нашег тела, као што су палац или лакат, али исто тако и корак. А то све није ништа друго него примењена наука, драга децо. Бити војник значи служити се науком на добро свих и у миру и у рату.

Међутим, да не заборавимо рећи и то да, поред ових обука, постоји и она друга подједнако важна – како постати човек! А то се најбоље постиже службом и жртвом. Тако, док учимо, ми уједно развијамо и међусобна пријатељства, али и градимо цркве, садимо дрвеће, помажемо немоћнима, и многе друге ствари корисне за друштво.

Данас је комуникација у технолошком смислу отишла далеко, то јест напредовала је. Али многи научници, међу њима и наш Михајло Пупин и Никола Тесла, своје прве кораке у науци отпочињали су још као деца, играјући се. Они су посматрали свет и уочавали одређене законитости, које су им касније помогле да дођу до великих открића. А у зависности како се људи према њима односе, та достигнућа могу бити оруђа или оружја.

Пошто смо почели са комуникацијама, онда ћу вам за крај овог нашег часа у природи рећи и то да је први мобилни телефон изумео наш Михајло Пупин. И то за потребе војске!

Деци зацаклише очи од изненађења, а по њиховом веселом жагорењу могао се чак осетити и некакав понос што је изумитељ тако једног (за њих) великог открића био њихов земљак.

Након ове војничко - извиђачке приче Анђелка извади из ранца карте на којима су били нацртани положаји заставица за свако слово. Сва деца изразише жељу да их погледају, док су Марко и Никола и још неколицина пожелели да имају своје личне карте, као и заставице. Раде је обећао да ће сваком ко жели набавити, а онда се, у одласку, топло поздрави са свима.

Анђелка, задовољна учинком, сакупи децу проглашавајући час завршеним, те се сви сложно вратише кућама.

О успешности такве наставе праве размере је сазнала тек кад је навече примила Стојанов позив.

- Ви сте, учитељице, направили невиђен прогрес у овом селу. Верујем да нисте ни свесни тога – говорио јој је гласом препуним поштовања.

- Не разумем... – збунила се Анђелка.

- Марко је почео да учи слова и са Николом жели у извиђаче.

Анђелка се овоме насмејала од срца.

- Знаш шта ми је рекао?

- Шта?

- „Знаш, чико, она је јако занимљива. Са њом никад није досадно. Мислим да бисте се вас двоје одлично слагали.“

- А шта си му ти одговорио? – упита Анђелка знатижељно.

Стојан мало поћута а потом рече:

- „То је зато што Анђела није од овога света...“

 

Аутор: Јелена Јергић

Сви објављени делови