Уторак, Март 24, 2015

Српкиња (8)

Српкиња 

 

Иако се баш и није наспавала - са обавезама није каснила. Пре него што ће да оду, Милица обавести Анђелку да у фрижидеру има млевеног меса, те да за ручак може спремити пуњену паприку. И испративши двоје супружника, Анђелка се са децом даде на посао.

Најпре су отишли у башту, како би набрали свежих паприка.

Башта је била уређена, као што се каже – под конац. Деца су се одлично сналазила у њој, што је значило да су често ту долазила. За трен ока је доведоше до места с паприкама.

- Тетка Анђелка, је л` може ова да се убере? – питала је Јелена, показујући прстом на повећу жуту паприку.

- Треба нам малкоц мања, да може више њих да стане у шерпу – објашњавала је Анђелка.

- Ево, ова је мања! Да је уберем? – упита Сава.

- Та је добра. Убери је!

- Ја нећу жуту – бунила се Ана. – Хоћу црвену!

- Зашто нећеш жуту? – знатижељно се распитиваше Анђелка.

- Зато што мора да буде и црвених – мудровала је малена.

- Зашто мора...?

- Па зато што је има и у башти...

- Јесте, то је добар разлог – сагласи се Анђелка. - А теби се допада кад има више боја?

- Да...

Код деце нема пуно објашњавања: што смисле – то изусте.

- Дакле, беремо и жуте и црвене – закључи Анђелка. – Уважено је Анино мишљење да се црвена и жута паприка имају наћу у шерпи, исто као што се налазе у башти!

Са тим се весело сложише и Сава и Јелена, и набраше подједнак број паприка обе боје, те се, по обављеном послу, вратише у кућу да доврше ручак.

Док је Анђелка правила смесу за пуњење, дотле су деца весело трчкарала по дворишту за мацама и куцама. До почетка школе - а Сава је требало да крене у први разред - остао је још тај дан и требало га је искористити максимално.

Кад је паприка стављена на шпорет, у кухињу утрча четворогодишња Ана.

- А кад ће доћи мама? – упита задихано.

- Још мало, мила. Чим обави послове у граду, а паприка се скува, доћи ће твоји мама и тата – одговори Анђелка. – Ако ти нешто треба, ја сам ту, слободно тражи.

Ана одмахну главом.

– Мама је отишла код доктора по бебу – рече сва важна, на шта се Анђелка благо насмеја.

У том тренутку у кухињи се створи и Јелена. Чувши шта Ана прича, рече, исправљајући је:

- Неће донети бебу, беба је још мала. Отишла је само да је слика. Је л` тако, тетка Анђелка?

- Тако је – потврди она. – А радујете ли се ви беби?

- Да! – викнуше обе девојчице у глас.

Однекуд се појави и Сава.

- Шта бисте волели да мама роди: још једног бату или секу?

Ту је већ настао жагор: Сава је хтео брата, Јелена сестру, док је Ана хтела – и бату и секу. Тад Анђелка упита:

- А јесте ли смислили име за бебу?

На то Сава узврати званично:

- Кум ће беби дати име!

- Кум, је ли?

- Да. Он је свима нама дао имена на крштењу. Зато је кум!

- То је тачно! – сложи се Анђелка са Савом. - Кум је тај који даје детету име.

- Наш кум је стар, али је млад – умеша се и Јелена у разговор.

Анђелка је уживала у дечјем мудровању. Одлично је разумела шта је Јелена хтела рећи, јер је познавала кума.

- Мислиш, то је старо кумство, али је кум млад, јер је момак? Није ожењен? – упитала је Јелену.

- Да, то је још од бабе и деде остало – сусретљиво потврди девојчица, допуњујући се.

- Ја сам добио име по принцу Сави!

- А ја по... по Богородици... по њеној мами – изјави Ана.

- Ја сам добила име по краљици за коју је краљ посадио пуно јоргована... – похвали се Јелена.

- Па то су све звучна имена! – рече Анђелка удивљено. – И ви то све знате?!

- Кум је тако бирао и онда нам је причао... чија су имена и ко се тако звао – појасни дечак.

- А да ли вам је рекао зашто вам је дао баш та имена?

- Да. Рекао је да, какво име имаш, тако се мораш понашати. Имамо и Имендан.

Девојчице и саме у глас потврдише.

То је управо личило на њиховог кума, који се звао - Јован. Анђелка се присети оног што јој је Милица причала пред Савино крштење.

Јован је рекао Ненаду и њој да бити кум значи бити духовни родитељ детету, и ако они неће бити противни да пази на духовно узрастање деце, он ће драге воље пристати на кумство. Наравно, они су управо због тога и изабрали њега, јер су својој деци баш то и желели.

Разговор се овде морао прекинути, јер је паприка јављала да је кувана, а из дворишта се зачула сирена аута. Био је то знак да су се Ненад и Милица вратили.

- И? Јесу ли те слушали мускетари? – упита Ненад улазећи у кућу.

- Мислим да је било обратно – дочека Анђелка смејући се. – И могу рећи да сам чула и научила свашта.

- Не сумњам – добаци Милица, којој се Ана баци у загрљај, претичући Јелену.

- Како сте ви прошли?

- На снимању је, Богу хвала, све било у реду. Ненад већ није био те среће. Одмах га је с врата дочекало: „То неће да може!“ Али, навикли смо, но ствар је од велике важности да бисмо лако одустали. Него, где је та паприка? Ова беба у стомаку се врпољи, гладна је.

Ана се звонко насмеја и пољуби мами стомак.

– Него, размишљах нешто у колима да бисмо могли ићи на купање касније, ако ти, Анђелка, немаш неких обавеза – додаде Милица. – Знам да сутра почиње школа... Не морамо дуго, макар да се смочиш...

Анђелки напречац заигра срце.

- Могло би... Што да не? Само да прегледам пошту и средим неке папире за сутра.

- Таман ће и деца мало да одморе... Договорено! Идемо њам-њамати, па дремнути и после на купање.

Деци се ово са спавањем и није нешто допало, али ако се иде на реку – пристају.

Искористивши то време дечјег дремежа, Анђелка прегледа на рачунару пошту. Било је неких поруџбина, које је морала преусмерити на неке од радњи са којима је сарађивала, уједно их обавештавајући да ће се са нечим новим огласити чим буде нашла слободног времена. Затим је спаковала све што је требало да понесе у школу, нека документа и припреме. Кад је и са тим завршила, потражила је купаћи и пригодну одећу за плажу. Овога пута је одлучила да пусти косу, која се расу дуж њених леђа.

 

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

 

 

 

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме