Среда, Март 25, 2015

Српкиња (9)

Српкиња 

(Слика са интернета)

 

Време је било идеално за купање. Наравно, сместили су се код врбе, јер је место било такво да су сви без бојазни могли да уђу у воду. Сава и Јелена су окупирали лестве и кућицу, док је Ана радије остала доле да се купа са татом и игра речним песком и шљунком.

Анђелки као да нешто недостајаше те се поче освртати. Није хтела, или није смела себи признати кога то њен поглед дозива. Но како дотичном мушкарцу не беше ни трага, то се она дозва себи и, скинувши одећу, крену да се придружи друштву у води. За њом кренуше и Сава и Јелена, док је Милица остала да седи на обали. Због њеног стања, лекари су јој препоручили да избегава реку – за сваки случај.

Вода је била пријатна. Како би ублажила утицај сунца на температуру тела, Анђелка се најпре покваси а потом заплива. Осећај је био раван оном као кад рибу изваде на суво па, кад се нагута ваздуха, врате је у реку. Сваки мишић њеног тела примао је на себе благи утицај воде. Кад је мало одмакла од обале, окренула се на леђа. Раширивши руке и тако мирујући, зажмури стапајући се са реком, природом и својом прошлошћу. Али није остала дуго у том положају, знајући да човек најбрже поцрни док је у води, а њена кожа је одавно испрала са себе све боје сунца из детињства.

Окренувши се, заплива ка обали. Посматрала је Ненада како ужива с децом у друштву. Био је права слика оца ког би свако дете пожелело. А нико не може волети децу ако не воли њихову мајку. То је била још једна карактеристика која га је красила.

Анђелка није хтела да их омета у дружењу, већ прође поред њих и крену да се придружи Милици. Но, управо тада, ни сама не знајући одакле се створио, примети Стојана како се и сам приближава њеној пријатељици. Дошло јој је да се, из неког разлога, врати назад, али је сама себи изгледала смешна. Вода није могла да утиче на њено руменило, чинило јој се. Штавише, као да је јара у њој загревала воду у којој је стајала. Најпосле, немајући куд, изађе из реке и пожури да се што пре увуче у свој пешкир.

- Помаже Бог, Анђела! – поздрави је Стојан устремљујући свој плаветни поглед на њене очи, не спуштајући се наниже.

Анђелка откри да јој тај поглед не причини непријатност, већ осети неку врсту захвалности на његовој уздржаности да је одмерава. Сем тога и име са којим ју је ословио додатно умили њена осећања; тако ју је звао и кад су били деца.

- Бог ти помогао, Стојане! – узврати она сусретљиво. – Откуд ти?

- Како откуд? Одакле год – ја сам ту – осмехивао се једнако заводљиво, али простосрдачно. – Ишао сам, заправо, послом ту негде, и у пролазу спазих Ненада и Милицу, те стадох да питам како је прошао састанак и хоће ли се скоро решити питање наводњавања.

Није било разлога да сумњају, јер је био у одећи која је доказивала да је нешто радио; видело се по њој да је прекривена столарском прашином.

- Ненад ће ти рећи више – рече Милица, која за тренутак скрену његов поглед – али за сада је још увек то ствар привилегованог појединца. Сви смо једнаки, али су неки једнакији, знаш оно?

- Ништа, применићемо ону Наполеонову: ако не помаже тактика, доведи још људства – додаде Стојан и озбиљно и шаљиво.

- Нема нам друге, мораћемо да се групишемо. Сем тога и земљу продају у бесцење, а могу да је купе само одабрани. Намера је јасна, али наши аргументи морају бити уверљивији – допуни Милица причу.

Ту се Стојан поново лицем окрену Анђелки, која је пажљиво слушала њихов разговор, али и даље се обраћајући Милици:

- Него, јеси ли ти довела Анђелу овде као појачање или...?

- А да шта си ти мислио? – одговори Милица, смејући се с Анђелком.

- Значи, налазиш да у њој има снаге, чврстине, издржљивости, и тако то...?

- Само такве бирам у тим!

- Ви то као да војску спремате – придружи им се и Анђелка.

- Ако треба, и војску! – одлучно ће Стојан.

- Али то неће ићи без гусала - изјави Анђелка тобоже узгред. Притом је помно мотрила Стојаново лице.

Било је очигледно да се над њим надвила блага промена. Али није могла с јасном прецизношћу да утврди каква. Не, није њој била намера да дира у његове љубавне ране, или да се поиграва са момком. Она се само усудила да прозове у њему оно што је њу на чудан начин привлачило – његову особност.

- Показала сам јој гусле – прискочи Милица. - Требало је да видиш њено лице.

- Сад ми је жао што нисам...  – признаде Стојан гласом у којем се огледала искрена знатижеља. Готово је изгледало као да јој замишља лик.

- Ја сам одрасла на српском епском и лирском десетерцу, тако да је то због тога – објашњавала је Анђелка, сад већ сабрано владајући својим мислима.

Стојан се благо зачуди.

- Занимљиво… Нисам то знао. Изгледа да се у овој градској цури крију многе тајне. Чак сам у искушењу да предложим организовање какве гусларске вечери.

- Само ако ћеш и ти да свираш! – без околишања дочека Милица.

- Мислиш? Нисам дуго гуслао, могао бих баш мало да се подсетим. Па ето, договорићемо се...

У том се појави и Ненад са децом. Док су се брисали, Милица га обавести о чему се овде разговарало.

- Нешо, Стојан предлаже да организујемо гусларско вече; он ће да свира.

- Стварно! – зачуди се Ненад, али га вест орасположи, те рече: – Знаш шта? Какав год да је томе био повод, могу рећи само то: ред је и био, брате!

И руковавши се са Ненадом у знак договора и весело се поздравивши са свима, Стојан се врати своме послу, а друштво са плаже поче да се пакује.

- Хм, је л` се мени чини, или ми нешто промиче? – примети гласно Ненад, гледајући за Стојаном и осмехујући се.

Милица не рече ништа, већ погледа у Анђелку, и сама се смешећи. Али Анђелка на то само беспомоћно подиже руке, бранећи се од другарских умишљаја. На ту тему није желела да разговара, али је зато била отворена за причу о гусларској вечери.

До истека дана сви су заједно уживали у вечери која је била једнако посвећена Савином и Анђелкином поласку у школи. Као дечаку са новим и веома важним обавезама, родитељи су му купили сат, по његовој жељи, да га буди. Испробао је и одело за школу, како се не би ујутро десило нешто непредвиђено. Кад су се уверили да је са одећом све у реду, деца кренуше на починак уз молитве Анђелу чувару.

Анђелка није могла да своје бриге сведе на будилник и одећу. Њу је бринуло како да се представи деци и никако јој није полазило за руком да смисли план или увод. Али како се претходну ноћ није наспавала, а река ју је додатно изморила, то се она препусти млазу воде под тушем и, без имало снаге за дуга размишљања, и сама утону у сан након молитви.

 

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

 

Како је оборен "невидљиви" авион?

 

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме