(Слика са интернета)

 

Ненад и Милица су, скупа са другом децом, Саву довела и, касније, одвела из школе.

Кући су стигли мало пре Анђелке, а кад се цело друштвo искупило, Сава им је испричао како му је прошао први школски дан. Учитељица му се свидела, а и школа; цртали су, а он воли да црта. Већину другара је познавао па је и то ишло у прилог томе да му се школа допадне.

Потом је дошао ред на Анђелку. Док су била и деца присутна, причала им је о ђацима. Кад су деца легла, са Ненадом и Милицом се присећала њихових школских дана и упоређивала их са данашњим.

По уласку у собу села је на кревет. Осетила је умор, али је овај пут био сладак. Нагомилана неизвесност је испарила и њено тело је било опуштено, али малаксало. Овог пута је одлазак на починак протекао без нервозе.

Прва школска недеља пролазила је сасвим добро. За то време се већ полако упознала са ђацима. Посебно је обраћала пажњу на Марка и Николу и пронашла је још неке разлоге њиховог спорења, које се, додуше, примирило, али није нестало. Чарке су још биле присутне, а све стога јер је Марко, наиме, имао проблема са читањем - што га је одвраћало од књига, које је Никола, са друге стране, волео да чита. Схватила је да ће морати више да се позабави тиме, поготово што је Марко био бистар дечак.

„Треба наћи начин како дете мотивисати“, мислила је.

Кад се у петак огласило звоно и последњи се час завршио, дечаци јурнуше из клупа. Како су притом настали судари са девојчицама, Анђелка их позва да успоре ход.

- Ви као да на трке идете? – примети.

- Није на трке, учитељице, већ на тренинг – рече једна од девојчица.

На помен тренинга, Анђелка се сети фудбалског игралишта. Заправо, не баш њега, већ чињенице да се њихова кућа налазила у непосредној близини. То задре дубоко у њена сећања и она назва Милицу да каже како ће каснити. У њој се родила идеја да се до стана врати из другог правца, како би бацила поглед на свој стари дом.

Ходала је лако и замишљено. У пролазу се поздрављала са људима, али њихова лица су јој била магловита, јер јој се поглед преселио у детињство. Њен лагани ход продужавао је пут. У неку руку се и плашила и радовала сусрету са дететом које је била.

Из тог маштања прену је мушки глас.

- Анђела! Где си се ти то упутила? – интересовао се Стојан, који, опазивши је на стази, изађе из дворишта.

Видело се да је био пријатно изненађен њеном појавом, али се, због израза њеног лица, та пријатност брзо претвори у брижност.

- Опрости, ја... нисам те видела – прену се Анђелка у трену, и погледавши иза њега, додаде: - Потпуно сам сметнула с ума да је твоја кућа у близини.

- У близини чега...? – упита Стојан, а онда се присетивиши, рече: - Твоје куће? То си мислила?

- Да, тамо сам кренула... И тако, мало сам се замислила, па нисам... нисам те приметила.

Стојан је и даље помно мотрио. На лицу јој се очитавала нека тужна сета, а и по говору је могао да примети неку одсутност. Забринувши се, позва је да сврати код њих, макар то било само у пролазу. Његова упорност и шарм разоружаше је на кратко и она пође за њим.

По уласку у двориште, које је било пространо, наишла је на мноштво гајбица, приколице и људе који су нешто радили око тога.

- Спремамо се за бербу јабука, али и за орање – објашњавао јој је Стојан, водећи је ка кући.

Анђелка га је пратила готово у стопу. Чак је приметила и да је њена стопа газила његову и то је, као жену, разнежи. Годило јој је и, што су били ближе кући, то је бивала све ведрија.

Кућа је била нова и видело се да неких радова још недостаје, а преко пута ње је била она стара, коју је памтила. На вратима ју је дочекао Стојанов старији брат Милош са женом Маријом.

Анђелка је препознала Милоша; Марија је била дођошка.

- Нисам веровао, али сад видим да су били у праву! – дочека је Милош, весело пружајући руку. – Наша Анђелка израсте у праву лепотицу! Имамо најлепшу учитељицу!

Марија јој такође пружи руку уз осмех.

- Претерују! – бранила се Анђелка. – Људи свашта виде.

- Нису људи! – продужи Милош. – Деца су ми рекла.

- Деца су још мала – насмеја се Анђелка. – Да није неко ваше дете код мене у разреду?

- Марко! Њега је тешко не приметити.

- Марко? Да, да. Опрости, потпуно сам сметнула с ума ваше презиме – Јанковић.

- Слуша ли? Тај никог не слуша сем стрица.

Анђелкине очи срне укрстише поглед са Стојановим плавим очима.

- Онда су неке ствари јасније – добаци шаљиво. – Има проблема са читањем, колико сам приметила.

- Паметан је он, али га на столици не можеш задржати – жалила се Марија.

- Тачно, бистар је. Памти, да не мора читати, али и математика му иде добро. И воли игрице!

- О, да! За рачунар је као створен. Све га интересује. То... кад је у кући, али воли и да помаже оцу и стрицу на пољу и око домаћинства. Све ће да уради, само да не чита. Сад је на игралишту, има тренинг.

- Да, обавештена сам. Али све то скупа и није толико лоше – рече Анђелка, тешећи је. – Нека се и то утврди, а наћи ћемо начин и да заволи књигу, ако Бог да. Него, свратите до школе, и интересујте се, како бисмо се нашли на помоћ детету.

Милош и Марија пођоше да је испрате, али Анђелка учтиво одби, рекавши им да се слободно врате послу. Ту обавезу је на себе преузео Стојан. Уосталом, он ју је и позвао, и то је сматрао својом дужношћу и уљудношћу.

А док су пролазили поред гајбица и жена које су их прале и спремале, Анђелка међу њима примети једно познато лице.

- Тетка Ружо! – викну радосно. – Јеси ли то ти?

Жена подиже главу, али јој се у погледу видело непрепознавање.

- То сам ја, Анђелка! Сећате се? Та морате се сећати, ви сте ме дојили!

- Анђелка! – изусти жена, којој се засја суза у оку од милине. - Дођи, чедо, да те тетка Ружа на груди прими ко некад.

Анђелка јој пође у сусрет и, кад се топло изгрлише и изљубише, узе је под руку и доведе до Стојана.

- Причала сам ти да сам одрасла на десетерцу, али моји су били заљубљеници у све што је наше – српско. Поштовали су све наше хероје, међу њима и славног Степу Степановића. Зато су нас, по угледу на њега, кад смо брат и ја били мали, наши родитељи давали тетка Ружи да нас доји. Говорили су нам да су и Цигани браћа: пишу ћирилицом, крсте се у нашој Цркви, воле Русе и страдају с нама заједно, те да добро мора с добрим да се среће.

- Ено, моје сад протераше и са Космета! – надовеза се жена на Анђелкину причу.

Стојан је слушао без речи, али све што је чуо примало се у његовом срцу. Осећао је да му Анђелка постаје драга. Али ма колико била ту и он је гледао, чинила му се као сан, као нестварни мехур сапунице у који се није усудио дирнути. Зато се трудио да не пређе границу пристојности, јер то себи није смео да дозволи. Нипошто, јер је већ дао обећање.

Анђелка се још мало исприча са тетка Ружом, а онда настави до капије са Стојаном.

- Кад идете у бербу? – упита на излазу.

- Сутра – одговори Стојан.

- Ако вам треба још један пар руку, могла бих помоћи – предложи Анђелка. – Субота је, не радим.

Стојана није требало молити.

- Сваки пар руку је добродошао – дочека осмехујући се.

- Извини ако сам те задржала...

- Ма пусти! – рече, уједно додајући: - Него, можда не знаш, кућа коју идеш да видиш – продаје се.

Анђелка хтеде нешто рећи, али остаде ћутећи. Она сета се врати исто онако изненадно као што се малопре и изгубила.

- Познајеш ли људе у њој? – упита гласом који на Стојана деловаше молећиво.

- Познајем. Ако желиш, могу ићи са тобом...

Претурајући мисли по глави, Анђелка погледа у њега. Осећала је да је погрешила што није позвала Милицу, јер јој је био потребан неко познат да јој се нађе. Стојан је био ту и нудио се. Био је неко са ким је одрасла, дакле познато лице. Зато се ухвати за његове речи као за сламку спаса, рекавши:

- Нећу дуго... Знам да сам ти већ одузела времена, али не бих да банем непознатим људима на врата незвано... Само бих... само да погледам онако од жеље и носталгије...

- Имам времена, не брини – одговори Стојан и са разумевањем стаде крај ње.

И кренуше. Овог пута једно поред другог.

 

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа