Недеља, Март 22, 2015

Српкиња (6)

Српкиња

(Слика је преузета са интернета)

 

Док је чекала да се врата отворе, Анђелка се окрену према баштици. Ту је било мноштво цвећа које је, видело се то, са пажњом и љубављу неговано. Лаки ветрић који начас пирну донесе до ње прелепи мирис, који је за тренутак врати у ђачку клупу.

И у учионици је било много саксија са цвећем. Неретко су га, заједно са учитељицом, заливали и бринули о његовом расту и здрављу. Ако им се и чинило понекад да се са пажњом претерује, кад би дошло време цветања - сви би са одушевљењем гледали и дивили се пупољцима, због којих је учионица изгледала много лепша.

Учитељица им је дозвољавала да неке од цветова пресују, а потом да их лепе по школским паноима, на којима су били изложени ученички радови. Тако је она почетна резервисаност према цвећу полако прерастала у нешто сврсисходније, развијајући код њих љубав према стваралаштву и лепоти.

Од ових сећања Анђелка осети неку дубоку умилност и захвалност. Њеним срцем на трен протутња зебња да ли ће учитељицу моћи достојно да наследи. Али њене мисли прекину шкрипа врата.

- Анђелка, мила моја! – рече узбуђено жена која се појави на њима и рашири руке да загрли свог ђака.

Видело се да је у годинама, али се добро држала. Боре на њеном лицу нису нимало нарушавале њен изглед, већ су давале посебан шарм позној лепоти. Савршено су пристајале уз седину њене главе и бистроплаве очи проницљивог погледа.

Није била склона гиздавости. Једноставност њене одеће није нимало нарушавала њено господско, отмено држање. То није значило да је припадала неком вишем сталежу или племству, класи још мање, већ је одавало снагу духа који је с поносом носила. Није била горда у својој достојанствености, нити ласкаво понизна у својој скромности.

Анђелка је ту увек правила поређење, кад би се повела прича о њој. У Светом писму је постојала разлика између појмова „човек цар“ и „цар човек“. Прво је било исправно. Тако би и она увек говорила „Вера учитељица“, из најдубљег поштовања, како би нагласила суштину. А суштина је била да је личност та која утиче на посао којим се бавимо или звање које носимo.

- Мислим да је дан прелеп да бисмо га провеле унутра. Шта мислиш? – примети учитељицa.

- Слажем се сасвим – изјави Анђелка. – Биће нам далеко лепше и пријатније у Вашем врту. Цвеће је предивно, одише рукама Вашим.

- Све чега се дохватимо мора бити прожето мишљу Достојевског: „Лепота ће спасити свет!“ У које год семе то будемо усађивали, несумњиво ћемо на лепоту и наилазити – објашњавала је стара учитељица гласом који је Анђелки остао јасно урезан са наставе.

И сада је могла да пронађе у себи мисао, док је дете била, кад је мислила да је лепота нешто далеко, неко место до ког се стиже дугим путовањем, које не знамо како изгледа, али осећамо да постоји. И није могла да докучи да ли је онда била ближе истини, или сад, кад зна да је лепота у нама. Али се ипак чинило да је дете ближе познању, за разлику од каснијег одраслог знања, јер осећа, док зрео човек о томе више распиње мисли у трагању. Другим речима, дете лепоту још памти и живи.

Учитељица је за послужење изнела чај и колаче. Разговарале су о Анђелкином школовању, њеној спремности да дође и да се лати веома тешког али величанственог посла и позива.

- Знате... – поче Анђелка са причом, али се начас збуни код ословљавања.

- Зови ме слободно Вера – прискочи учитељица у помоћ будућој колегиници.

- Знате, Вера, колико год да се радујем, мислим да исто толико и страхујем. Волим и свој позив, волим и децу. Али знам да деца нису играчке и да мој позив није игра. Не знам, Можда ми се чини, али изазови у Ваше време изгледају, мени бар, као мачји кашаљ спрам данашњих – изнесе Анђелка своју бојазан.

- Тако ће изгледати и генерацијама након вас – осмехну се Вера, додајући: - Али има ту једна тајна која је једнако применљива у сваком школству било ког времена и било каквих правила. И не само у школству, већ у свему што радимо - то, што неко постави границе, не ограничава нашу личну слободу. Да ти појасним на примеру: замисли једну малу башту. Да би ушао у њу, мораш да пузиш, је л` тако? То пузање можда ограничава твоје стојање, али не и твоју мисао. А мисао ће рећи: „Добро, ако не могу да радим стојећи, да видим шта могу пузећи.“ И долази до закључка да може да – плеви, да може да копа, да треби бубе и инсекте. Све то да би семе расло здраво и неометано. И шта се дешава? Након одређеног времена, где ми и даље пузимо, семе почиње да клија и расте. Где? У висину! Како расте оно, и наш клечећи положај полако прераста у стојећи. Кад стигну плодови, ми смо већ с исправљеном кичмом.

Тако је са свиме у животу: ако долазимо на свет, прво пузимо; ако учимо, сагнути смо над књигом; ако радимо, сагнути смо над послом. Ми се усправљамо тек са плодовима који долазе.

Деца су као глина, коју најпре треба да омекшаш и испиташ њене мане и врлине, па онда кренеш да је топиш и квасиш. Кад се у твојим рукама отпусти, тад почнеш са обликовањем пратећи њен карактер.

Ти ниси само наставник, већ и војник, по потреби, који ће на терену да сагледава стање ствари – како да га подреди себи и ономе што нађе за добро. Ако ти дају што не волиш, ти направи да волиш. Јер Љубав то може и сме.

Анђелка је жудно упијала сваку реч. И што се више реченог слагало у њеном срцу, то је  све више осећала ону негдашњу присност са учитељицом, која, чинило јој се, и није другачије причала већ кроз приче. Већину мисли које је упамтила касније је пронашла како у Светом писму, тако и у делима Светог Николаја, Дучића, Црњанског, Достојевског...

Док ју је слушала, спознавала је колико је важно образовање, за које Свети Владика Николај каже да је образован онај који има образ. Овде није могло бити никакве забуне. Ова жена - див није нашла за сходно да своје тело мучи пластичним операцијама и затезањем како би се такмичила с унукама ко је лепши, већ је, причајући и миришући на цвеће и колаче, преносила деци оно што ће им ваљати у животу. Оно што ће од сваког детета направити човека.

Време је пролетело као руком однесено. Анђелка устаде да се поздрави и, грлећи је, пољуби је у образ.

- Ту сам, за све што ти буде требало – рече Вера стојећи на капији.

Анђелка јој махну у одласку, обећавајући да ће је о свему извештавати.

 

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

 

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме