Неки дан чух на интернету (Радио 2М) следећу причу: за време окупације Индије од стране Енглеза, а током њиховог верског обичаја познатог под именом сати, (где се удовице живе спаљују са упокојеним мужем), Енглези су све који су палили ломачу са живом удовицом вешали. Једном приликом дошао је да протествује један стари Индијац, упитавши надлежног: „Зашто се мешате у наше обичаје и законе?“. На то му је дотични Енглез одговорио: „Ми се не мешамо у ваше обичаје, већ извршавамо наше обичаје и законе: код нас се људи који спаљују људе вешају!“

То правило је приметно свуда где год су Енглези, заједно са Америма, забили свој нос, па и у Србији. То видесмо за Васкрс. Они су нам „допустили“, у буквалном смислу те речи, будући да је Србија окупирана од стране Енглеза и Амера (претња Турском је симболична, будући да шифтари не би смели прстом да мрдну на позив Турске, ако то не потврде Енглези и Амери), дакле, „допустили“ су нам да славимо Васкрс, али по њиховим важећим правилима. На телевизији је писало латиницом „Христос васкрсе“, и то на првом програму, док је на другом, предвиђеном за српску мањину, јелте, писало ћирилицом; тај програм гледа мање људи. Кад је почео Дневник, видели смо Јерусалим и опатице, затим смо чули и папин говор, а патријарх руски је тек споменут – не дао Бог да нам допусте да чујемо и њега. И не само то: са свих трафика добили смо сличице за васкршња јаја са естрадним звездама, а у току поста смо имали и сарму у предизборној трци.

Велика изложба у САНУ страних фоторепортера, који су извештавали о српској борби по ратиштима - РТС није узео ни у разматрање. 

Како год, очигледно је да наши окупатори уживају у смртним обредима, како телесним, тако и духовним. А ми као да не умемо да препознамо време и зиму која надолази - јер нам нико други већ вођа прави велику Албанију, попуштајући у свему (а и ови безидејни протести му у томе помажу, да боље преуми на страну окупатора) - па дајемо да нас стрижу без милости. Голгота, коју наши преци прођоше, није ништа спрам оне која очекује, сад је извесно, наше потомке. Јер нам је вођа по нашој мери: како ми мислили, тако он ради. Али то је болест грађанштине. И она све више узима маха, јер се шири ко зараза. Са свих страна слушате поруке „просвећених“: ја све сам, ја све могу, ја све умемја волим себе. То је све супротно хришћанству, заједништву, братству и Светосављу. Она генерација, која буде другачије свести од југословенске, то јест, ЕУ шарене лаже, моћи ће да подигне главу из нашег песка у који смо се забили. А народ, чија тзв. војска игра коло по свету, где падају бомбе, и којој није испод части да буде у рангу Охајо гарде, не може се звати српском. Сасвим је извесно да ће се Србија морати дизати из пепела.