Све у причама бива

Међу Сцилом и Харибдом

... Знате ли, ко нас назива хијенама? Називају нас људи, којима је име лаж, којима је садржина лаж, којима је занимање лаж. Називају нас тако људи, чија лаж носи хијенски карактер и има хијенско дејство. Много има хијена у облику људском, под капом, која се зове хуманост, под огртачем, који се зове цивилизација, у обући, која се зове прогрес, у рукавицама, које се зову модерни дух. Кроз сву ту меку и глатку одећу провирују понекад зуби и нокти и људождерски апетит хијенски. Има хијена у облику дипломата, има хијена у облику трговаца, има хијена у облику књижевника и хијена у облику миротвораца. Нико није осетио тако силно зубе и нокте тих људских хијена као ми балкански Хришћани, јер гле, ми смо били пет столећа у тами, у гробу, мртви, а хијене се најрадије по гробљу шећу и најрадије показују своју моћ над мртвима.

Дипломати, који нас називају хијенама желели су, да на Балкану остане статус кво, тј. да Балкан и надаље остане гробље. Ми смо викали из свога гроба: у име хуманости, и у име Христове љубави, и у име прогреса, и у име свих ваших светиња и идеала, измените статус кво, или допустите нама да га изменимо, јер гле, звер, коме је име крв, пече живе људе на ражњу и исеца мајкама децу из утробе, и дере кожу са живих људи! А дипломати у меком и топлом оделу, у осветљеним удобним кабинетима, осигурани и утовљени, завржени у поравнавању својих ситних канцеларијских амбиција, довикивали су: - Нека остане статус кво. Ради Бога, говорили смо ми, преведите ту фразу статус кво с дипломатског на човечански језик, гле, она значи печење и драње и сечење живих људи! Дипломати, ушмркујући задовољно бурмут, одговарали су: - Нека се одржи статус кво ма по коју цену!

Трговци, који нас хијенама називају, желели су да на Балкану остане статус кво. Трговци најлакше експлоатишу незнање, а турска царевина је синоним незнања. Трговци-хијене овако резонују: - Док траје Турска, дотле су осигурани наши приходи, наш увоз и наш извоз. Наши економски и трговачки интереси најбоље су загарантовани незнањем и непросвећеношћу. Зато сви ми трговци, и фабриканти, и банкари, и шпекуланти, треба да подржавамо својим ауторитетом, који се златом мери, статус кво на Балкану.

- Али, вичемо ми с Балкана, тај статус кво значи глад и драње хришћана, и шенлук хајдука, и триjумф непоштења и неправде и прљавштине и назадка! - Но узалуд, европски хришћански трговци спокојно отварају и затварају пуне кесе и преко рамена добацују немарно и с презрењем: - Ми желимо статус кво.

Књижевници, који нас хијенама називају, желели су на Балкану статус кво. Зашто? Зато да би имали у својој близини што оригиналнијих типова и што оригиналнијих призора за своје романе и драме. Гле, пресићен је свет западни западног живота. Западњаку је све монотоно на Западу. Западни књижевник не може да нађе тему своме делу: све су други пре њега описали и опевали и насликали. И снег на врху Монблана описан је и труло лишће у пећинама. Треба нових типова, нових сцена, нових тема, треба и њему живети, јер и он је гладан хлеба и славе. Турска је представник Азије и Европе, она једина може дати хране гладном чопору недаровитих књижевника Запада. Турска значи изложбу турбана и димлија и јатагана и минарета.

- Али, вичемо ми, Турска значи и изложбу печених и одераних, живих људи, и изложбу подераних дивљака Арнаута, који себе називају господарима наше судбе и који живот људски цене мање од једног куршума олова; и изложбу нечистоће, и изложбу насиља и отмица.

- Врло добро, ето нама хлеба и славе, кличу гладни књижевници, који нас називају хијенама, то је све изврстан материјал за трагедије и за приче а la Edgar Рое, то је за нас златни мајдан, нека остане све како стоји, ми смо сви за статус кво.

Пацифисти, који нас хијенама зову, мисле, да је статус кво идеални мир, за којим жуди човечији род, зато су живо агитовали за статус кво на Балкану.

- Али, довикујемо ми тим модерним миротворцима, статус кво на Балкану не значи ни издалека мир но најзверскији и најгнуснији рат, рат из заседе, рат мучки и злочиначки, рат необјављен, у коме је једна страна наоружана, а друга није, и у коме једна страна има само да подмеће своје главе под ешафот, а друга да обара секиру и сече. Ви, необавештени и незналачки миротворци света, стрепите од рата на Балкану, који ће уништити сто хиљада живота, стрепите зато што не знате, да је крвав мир на Балкану до сад уништио милионе живота. Ви, декаденти, сироти, заблудели људи, који своју декаденцију називате идеализмом, бојите се једног херојског рата, а не бојите се кукавичког, дроњавог и паликућског мира! Кад би вама, велики апостоли мира, Арнаути одсекли само једно уво, ви би се брзо преобратили у велике апостоле рата. Но Арнаути секу уши нама, Балканцима, што ви у Бечу и Паризу не можете ни да видите, нити још мање да осетите; зато ви називате хијенама нас, што реметимо ваш патрициски мир.

Тако ми довикујемо овим западним Дон-Кихотима мира, који своје донкихотско витештво нису смели показати ни у једном досадашњем пљачкашком рату, (као триполитанском,) који је Европа водила, но су се крили брижљивије од шаљивог пратиоца Дон-Кихотовог, и који су се осмелили да вичу у име својих декадентских идеала сад, кад мали балкански народи воде један ослободилачки рат. Тако ми довикујемо овим потомцима јакобинаца, - главосека, а они одговарају: ви сте балкански Хришћани хијене!

Јесмо ли ми хијене, пријатељи моји, или они, који су досадашње гробове балканскога робља тапкали и налазили хране за себе?

Не, ми нисмо хијене, но морепловци који се цело једно столеће, с муком и знојем, пробијамо са својим маленим бродом између Сциле и Харибде. Кад год ми запретимо Харибди, Сцила јој притиче у помоћ. Кад год смо побеђивали крвави Ислам, хијенски хуманизам запада спашавао је формулу статус кво. Кад год смо ми протествовали против неправде са запада, крвави Ислам био је савезник Запада. Крвави Ислам, браћо, и, црножуто хијенско хришћанство запада, то је једна иста вера.

Нека се одбију од Балкана све хијене, које су до сад на њему налазиле довољно лешева! На Балкану од сад неће бити лешева, јер су се сви гробови отворили и мртви су оживели, а живи се људи не даду хијенама.

Нека нам не држе моралне поуке, они, који су се спустили на онај ниски ступањ, на коме се налазила стара Византија онда, кад је Бог послао страшну казну на њу! Ми, балкански Хришћани, осећамо се данас физички млађи и морално далеко јачи од свих тих незваних учитеља и великих пријатеља азијатског варварства.

Нека умукну сви они дипломати и трговци и књижевници и миротворци европски, који су последњих дана онако хијенски сиктали против балканских хришћана и онако усрдно молили Бога за победу отоманског оружја! Ми смо им ипак захвални. Нико никад није тако као они открио дубок пад западног хришћанства и толику сиромаштину морала код оних народа, код којих смо се ми учили. Ми, ученици, са великом жалошћу и још већим презрењем гледамо данас на учитеље своје. Нико се тако није одушевљавао западним идеалима од балканске хришћанске омладине. Нико се данас тако не гнуша хијенске западне вике против ослобођења робова као балканска хришћанска омладина. Нико се у будуће неће резервисаније и скептичније односити према којекаквим фразерским "декларацијама људских права" од новога, младога Балкана.

То је и добро. Балканци, који су до сад акцептовали туђе идеале, научиће се да мисле самостално и да они сами стварају своје идеале, према своме узрасту. Балканци, који су сад напрегли сву своју интелектуалну и физичку моћ да се ослободе Сциле, напрегнуће још јаче сву своју моћ, да се ослободе и од Харибде, тј. од хуманизма дипломатско-литерарног, тј. од детињег придржавања за порочни скут Европе. Балканци ће се и од сад као и до сад поверити Богу, једином свом праведном Судији. Опростимо непријатељима нашим, јер не знају шта говоре и раде, опростимо њима, а поверимо се Богу!

Поверимо се Богу, браћо, коме су се поверавали и сви они хероји, који су са титанским напорима кроз једно столеће створили четири острва на Балкану. Бог, који нас је умео казнити кад смо грешили, умеће нам помоћи кад га славимо. Он, који нам је помогао да дођемо до брода и весала, помоћи ће нам несумњиво, да пребродимо опасни теснац између два мрска, и њему као и нама, чудовишта, - између Сциле и Харибде. Амин.

Свети Владика Николај Велимировић

"Изнад греха и смрти"