Након што је дошла код мене и пољубила ме, моја ми се кумица најпре извинила:

- Извини, кумо, што нисам дошла код тебе, знам да сам ти обећала, али нисам могла доћи..

- А зашто ниси могла? – питам ја не толико из радозналости, већ више некако рефлексно, будући да ме је потпуно изненадила извињењем, на начин како то само деца могу да ураде. Осим тога стајала је тако скрушено, као да је не знам ни сама шта скривила.

- Па морала сам да идем у шуму са баком, а и на рингишпил...

- То је јако лепо од тебе што си ми се извинила, љубави – рекох јој ја, милујући је по косици, док сам у себи мислила да бих и сама радије изабрала то што и она. - Извињење је прихваћено.

Затим смо наставиле оно наше, па се накупило и другог бисерја.

 

*

- Је л` знаш ти, кумо, да ћу ја још мало да знам сва слова? А знаш зашто је то добро? - пита ме.
- Зато што ћеш моћи да читаш и пишеш приче, је л` зато? - питам ја.
- Ма неее! Зато што ћу моћи да се удам, па ћу да родим бебу, па кад беба мало порасте, онда ћу је водити у забавиште. И ја ћу да кувам
, а муж ће да ради. 
- А хоћеш ли имати једну бебу или више?
- Па једну... Ја тако више волим. Довешћу јој другарицу...
- Није у реду да ти беба нема ни бату ни секу. Видиш како је тебе јуче брат водио на рингишпил, а не нека другарица.
- Па јесте.
Боље је имати више него једну...

 

*

Гледамо Софија и ја филм "Успавана Лепотица", а она упија сваку сцену, не окреће главе. Кад се, најзад, појавила најзлогласнија вила и даривала дете грозним даровима, јелте, тек ће моја кумица:
- Ја кад будем принцеза, позваћу све виле.
 

 

*

- Софија, шта ради манекенка?

- Шта ради? Па стоји!

- Стоји?! Зашто?

- Па мора да стоји да би други видели каква јој је мода...