Свети Василије Острошки
Поводом данашњег Празника, када Православна Црква прославља великог угодника и чудотворца Светог Василија Острошког, поделићу са вама две чудесне приче људи из мога краја, који су ишли на поклоњење Светитељу у манастир Острог.
Сваке године се у нашем граду организује ходочашће у манастир Острог, али се успут обиђу и неке друге Православне светиње. Једне године, реши нека жена, из села надомак града, да и она пође на пут. Али, претходно оде до мужа да се са њим разговара о својој намери. Но кад муж чу за њен наум, он јој рече:
- Ни случајно! Нема се новаца и не можеш да идеш!
Жену његове речи силно разљутише, али што је она више улазила у дискусију са њим, то је он био истрајнији и озбиљнији да јој не попусти. Најзад, не могавши изаћи са њим на крај, она реши да сакупи паре и без његовог знања крене у Острог.
Тако и би. Кад је аутобус кренуо и она је била у њему - сва срећна. Понела је и дарове да дарива светињу и кад су стигли под Острог, пењала се поносно, све мислећи у себи како јој је драго што није послушала мужа.
Колона се све више приближавала манастиру те стиже и до степеништа. Једну по једну прелазећи, жена ускоро стиже и до вратница. Међутим, кад закорачи да пређе праг – није га могла прећи! Сви су други пролазили, само је она стајала, не могавши да уђе. Нека невидљива сила јој није дозвољавала приступ.
Како се само јадница растужила и у моменту се присетила да је то због тога што није послушала супруга. Затим је сишла у Доњи манастир и, потраживши свештеника, исповедила се. И тако, не успевши да се поклони Светитељу, вратила се кући. Касније је научила речи апостола: «Жене! Слушајте своје мужеве као Господа! Јер је муж глава жени као што је и Христос глава цркви, и он је спаситељ тела.» (Еф.5;22-23)
«Јер ништа није
сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати...» (Лк.12;2)
Наша сестра у Христу, о којој ће бити речи у овој причи, је жена у старијим
годинама, можда већ и бака, нисам сигурна, али свакако мајка одрасле деце. Елем,
упише се она на листу за обилазак светиња, од којих је најзначајније место
заузимао, свакако, манастир Острог. О путу и путовању не бих овом приликом, али
ево оно због чега је прича сврстана међу чудесне. Било је то у време када је
поред кивота Светог Василија Острошког стражио Старац Јоил, иначе игуман
манастира. Пришавши Светим моштима да им се поклони и целива, Старац Јоил је
овој сестри, без икаквог претходног текста или разговора са њом, упутио следеће
речи: «Не траје дуго, једва двадесет минута и не кошта више од једног прасета.»
Морам напоменути да жена никада пре није видела Старца, нити је он њу видео. И
она изађе потпуно замишљена. Но, наједном, поче да се
присећа: када је било време њене удаје, дошло је до расправе: да ли да се венчање обави у цркви или у
општини, као и то да ли да купе прасе или да плате венчање у цркви. Договор је
гласио: да венчање у цркви дуго траје, више од двадесет минута, а и кошта више
од једног прасета, тако да је боље да се тамо не венчавају, већ да купе за те
паре прасе!?!
«Јер што у мраку рекосте, чуће се на видјелу; и што на ухо шаптасте у
клијетима, проповиједаће се на крововима», опомиње Господ и поучава (Лк 12,3).
Нека нам је свима срећан и Богом благословен данашњи Празник
и нека нас молитве Светог Василија Острошког Чудотворца
чувају и прате. Амин.