У једној босанској касаби у време турске владавине, живљаше један Бег, који беше добар и племенит и према Турцима и према хришћанској раји. Оптуже злобни људи овога доброг бега Султану у Стамболу и Султан одмах посла новога бега у ту варош са наређењем да казни доброга Бега.

Дође нови Бег у касабу, заведе строги ред и закон и доброга Бега окова и баци у тамницу. Не би то доста новоме Бегу него одлучи да доброга Бега јавно казни и понизи. Нареди да га посаде на једно магаре тако да он буде окренут натрашке. Један Циганин је водио магаре кроз цео град, а пролазници су по турском обичају ударали кажњеника на магарету чиме ко стигне – рукама, ногама, моткама итд. Водио је Циганин магаре кроз целу касабу, како би прошао сваку улицу и сваки сокак и како би свако могао ударити сиротог Бега. Од силних удараца овај беше сав у крви и ранама, болно јечећи од болова.

Пред само вече ступише у последње сокаче касабе. Одједном на крају сокака појави се грдосија од човека, који им иђаше у сусрет. Сажали се Циганин и реши да опомене Бега.

- Добри Беже! Спреми се и скупи снаге да примиш још један ударац, иде нам у сусрет најкрупнији и најјачи човек у вароши. Ако његов ударац преживиш, спашен си.

- Хвала Циго, али тај крупни човек ме сигурно неће ударити, - узврати Бег.

У том наиђоше поред грдосије. Огромни човек се повуче у страну, окрете се према Бегу и дубоко поклони. Циганин и Бег прођоше.

- Молим те, реци ми, Беже, како си знао да те овај крупни човек неће ударити, када су те сви по вароши тукли? – упита Циганин зачуђено.

- Знао сам, мој Циго, - одговори Бег горко, - јер ово је једини човек у овом месту, коме никада никакво добро нисам учинио.

 

Из књиге "Веронаука живота"