Батина је из Раја

 

 

- Види, пријатељу, да ти ја нешто искрено кажем, а ти немој да ми замериш! – рекао је једном приликом прота нововернику. – Боље ти је да не славиш Славу уопште, него да је славиш како јој не приличи. Веруј ми - боље је! Зашто да, славећи је како не треба, губиш душу и ти и твоја породица, па у то још да увучеш и мене? Немој! Нас двојица ћемо и даље наставити да будемо добри као и до сада; то ништа неће променити. А ти кад будеш одлучио да славиш Славу како јој приличи, ти ме позови и ја ћу радосног срца доћи у вашу кућу.

Наш прота има обичај да нам понекад исприча са чиме се све он среће у сусрету са Србима, и заиста смо се осведочили да му није уопште лако. Ево, за ову прилику, предочићу још два случаја.

 

Звони телефон код свештеника.

- Попе, ми треба да дајемо четрдесетодневни помен мајци, али бих ја хтео да ми то одложимо за време кад буде боља финансијска ситуација - прича човек с друге стране.

- Знате, то се не може одложити - одговара прота. - А и уопште Вам није потребно много: само жито и вино, мени не морате ништа дати. Погачу купите.

- Али нема ни жито ко да скува! Знате, моја жена је прехлађена - наставља човек с причом.

- Скувајте Ви! - додаје прота сасвим озбиљно. - Не видим проблем...

- Ја!? Па ја у животу нисам ни јаје испекао, а не да кувам жито...

 

Гради се храм, скупља се материјал, новчана помоћ и долази човек са понудом: ако је за изградњу Православног храма, он, као успешан предузетник у Хрватској, жели да помогне. Даје сву грађу по јефтинијој цени, како би то ишло за подушје његовом оцу. Он је Хрват и католик, а његов отац је био – православни Србин. Да се врати Православљу нема ни говора. Посао иде одлично, ситуиран, вечера пребогата...

 

Али премда ово писаније започех причом о поимању вере неких одраслих Срба, за крај ћу испричати причу о чудесној вери Српчета, али онако како је она изашла из уста још једног одраслог, који каже:

„Ја се нисам женио и немам деце. Мој рођени брат има ћерку и ту братаницу волим као да је моје рођено дете. Нема шта не бих учинио за њу!

Једне године за Славу окупимо се ми, а ја волим и да попијем и да ланем. И то баш гадно, чак толико да се дрзнем, више и не примећујући (навика ли је?), у све што је свето. И те године, чим се дохватих флаше, крене из мене да сукља ватра и дим. А крај мене је на Слави седела моја мала братаница и, у тренутку кад почех да псујем светињу, то моје дете љутито скочи са столице, стаде пред мене и са свом одважношћу подиже своју малу ручицу (хтела је да ме ошамари, но није) и замахну њоме, претећи ми и говорећи: „Чико, не псуј! Ово је Божије!“ Мислим да никад у животу нисам осетио већи срам и постиђеност. Истог часа сам се отрезнио и од тог дана више и не пијем и не псујем.“

Праведни гнев Божији исказан кроз уста детета као батина враћа заблуделу овцу у тор. Ово је само један пример, али има их још и умножавају се са часовима веронауке. Све више је деце која своје родитеље, баке, деке и рођаке доводе као покајнике у храм.

 

За блог и причољупце забележила причалица.

 

 

Ћутиш, Србине

 

слика са интернета

 

Кад год је у свету покренут неки рат, још као дете сам разумела: гореће Србија! И нема генерације Српства да неки рат није превалила преко својих плећа. Али што је притисак био јачи, то је моја вера у Православље расла. Знала сам – то је сметња. Скоро су нам то и коначно обелоданили гласно! Православље је огромна сметња Новом светском поретку. Ако је - јер то значи да оно штити сав разуман свет и добро у њему. Зато размишљајте о следећем:

Руси су кренули да бране Сирију. И то је ради добра Србије, ради подршке тамошњем државном руководству против тероризма и ради заустављања пројектоване миграције. Наша власт, која силно жели да нас увуче у НАТО, правда то тиме да ћемо бити заштићени, али на питање: „Од кога?“ немају одговор. Најпосле кажу: „Од тероризма.“ А од тероризма се најбоље брани кад се увезе пола милиона миграната. Народ је глуп, политичари мудри. Међу тим мигрантима, који слободно шетају, а који су ових дана стигли у Аустрију, ухапшени су трговци људима. Да ли је иком у Србији пало на памет да прочешља тај пристигли народ, иначе махом рођен 1. јануара (што новинар Милан Миленковић рече на „мајке ми миле“), и да пробере потребите од туђе војске? Позивање на српско гостопримство, а притом поделити несрећним људима шампон - да чекају кишу ваљда како би се окупали - јесте вређање здраве памети и наше и њихове. И то као да није довољно, већ нас министар назива фашистима! Шта у том контексту рећи за земље око нас и њихове народе који дижу зидове спрам Србије? Размислите!

Оно што нисмо разумели у своје време јесте да се у Републици Српској Крајини бранила Србија. Српски народ, ма и био у мањини, могао је, због простора и тамишњих услова, да се носи са бројним непријатељима. Али их је издао Београд. Он је затворио и очи и уши за њих, такође и капије. (Колико је различито понашање према њима и према овим странцима, којима чак нуде и место за становање. Исти су били на власти и тад и сад.) Из тога једино добро које је произашло јесте да је побољшана крвна слика Србије, која је сама била пред умирањем. Непријатељ је тај који нам прави Велику Србију. Вреди размишљања!

Елем, ових дана је велики притисак на нашу Цркву да аминује католичко проглашење Алојзија Степинца за светитеља. Да се зна: од тренутка кад је католичка црква отпала од Православља, ми са њиховим светитељима немамо ништа. Да ли ће они њега прогласити или не, њихова је ствар и срамота. Али не! Они желе да у то увуку и нас. Зашто им је то потребно? У признању Алојзија Степинца крије се намера да се и НДХ призна за легитимну државу и тиме Хрвати перу са себе све своје грехе. Размислите и о томе!

Италијанска фирма која стоји иза пројекта бране Равни забезекнула се кад је чула да ће бити потомљен споменик културе стар седамсто година. Али тај споменик неће бити само потопљен. Потапана су и друга места, али никад се није рушило! Овде желе да тотално сруше Ваљевску Грачаницу! Дакле, Италијани немају тај план. По чијем и каквом плану се ово врши? Сем тога, ту је потом угрожен и манастир Пустиња, који је на кречњачком подручју. Све ово измениће комплетну климу и уништиће пијаћу воду у том региону. А тај план је означен као тајни пројекат још одавно. Можда јер је Ваљево познато по томе да се у време Васкрса ту причести 18.000 људи у току прве недеље поста? И што су католици већ били почели да купују земљу, па се томе стало било на пут. Размислите!

Почела је школска година. Родитељи, обратите пажњу на градиво које вам деца уче! Избацују из књига Светог Саву, Његоша, Дучића, Змаја, епске песме, а Србе приказују окупаторима на Косову. Уместо тога, нуди вам се нова култура сексуалних изопачености и ријалитија. Оно што је спорно јесте што се ових дана, као алва да се дели, у огромном броју потписује петиција против ријалитија, што показује да је жива Србија и да рејтинг гледаности уопште не може бити такав да нам се то сервира на наше задовољство. То само показује да је рејтинг роба која има своју цену и да се роба намеће, а не да је гледана, нити ваљана.

Обавештени смо да ће ових дана на граници између Србије и Хрватске бити смештено хиљаде миграната. Тачно између Срба! Решили Хрвати да их испомогну. Баш у Товарнику и то на земљи која припада Српској (не католичкој) Цркви, тик поред српског гробља. За то време у Хрватској нема посла за Србе православне, сем ако пређу у католичанство или суботаре. У Осијечкој жупанији постоји само једно место где могу да се запосле Срби. Само једно! Они су народ са само једним проблемом по свој прилици –Србима. А док на форумима трубе како је ћирилица хрватско писмо, овамо је укидају. То је сад мало теже за разумети, али није немогуће. Све има своје корене, зар не?

Србија, која обилује плодном земљом, зарасла је у коров и има на хиљаде кухиња за гладне, док крај њих ничу салони за продужавање младости и лепоте. То је српска срамота и грех пред Богом!

Овде није крај, али све друго о чему би се дало размишљати може да стане у следећем податку: по последњем бројању Срба је у Србији 62%. Подељени и издељени има нас још и мање. О томе размишљајте и сами и са другима.

И не ћутимо више! 

 

 

Помозимо Јелени

 
 
 


Јелена Стојановић

 

Делиградска 13, 26 300 Вршац

тел: 064/958-53-51, 013/282-5-206
e-mail: jelenaz.stojanovic@gmail.com

Поштовани,
Обраћам Вам се са молбом да ми помогнете!

Пре шест година, када сам била на четвртој години студија, тачније 18. 04. 2008. године, у саобраћајној несрећи повредила сам кичму у нивоу врата ( C6-C7 ), дијагностикована ми је квадриплегија и од тада везана сам за инвалидска колица.

Рођена сам у Вршцу, 23. 06. 1985. године. Свом граду и шаховском клубу „Бора Костић“ даровала сам многобројне медаље, пошто сам петнаест година активно тренирала и играла шах. Такође, била сам и члан женске екипе, која је по први пут у историји поменутог клуба, освојивши прво место на нивоу Војводине, стекла право учешћа у Првој шаховској лиги Србије. Због вишемесечног боравка у болници након саобраћајне несреће пропустила сам да се такмичим заједно са екипом у Првој лиги, пропустила сам и многе друге догађаје проводивши савим другачије дане од оних на које сам навикла и била приморана да се суочим са потпуно новом стварношћу. И поред свега тога, наставила сам студије, да бих септембра 2011. године дипломирала на Филозофском факултету у Београду, на Одељењу за историју уметности. Неколико месеци касније, априла 2012. године, отпочела сам једногодишњу стручну праксу у Градском музеју у Вршцу, коју сам успешно завршила маја 2013. године положивши кустоски испит у Музеју Војводине у Новом Саду и стекавши звање: кустос историчар уметности, али нисам успела да се запослим.

Као што нисам одустала од студија, тако нисам одустала ни од свог опоравка, али уз сав могући напор да побољшам своје стање свакодневним вежбањем у кућним условима свих ових година, резултати су минимални, а пошто у Србији не постоји напредно третирање оваквих повреда, одлучила сам да наду за побољшање свог стања потражим ван наших граница. Вођена тиме, тек недавно, сазнала сам за Project walk у Орланду ( Флорида ), послала сам им своје налазе и добила одговор да би њихов програм веома захтевних вежби на специјалним справама могао знатно да ми побољша стање. Разуме се да је овакав програм прилично и скуп; сат времена њиховог третмана кошта 100 долара, што би на месечном нивоу значило око 6 000 долара, а да би се дошло до неког побољшања потребно је кoнтинуирано вежбати месецима. Већ сам резервисала термин у овом рехабилитационом центру за 20. октобар, али с обзиром на то да сам незапослена, да ме издржавају родитељи, отац пензионер и мајка домаћица и да потичем из бројне породице ( имам два брата и две сестре ), нисам у могућности да се сама финансирам, нити да то преузме моја породица, тако да Вам се овим путем обраћам са молбом за помоћ, ако сте и колико сте у могићности да ми помогнете. У сваком случају бићу Вам бескрајно захвална!

Прилажем Вам документацију која ће Вам приближити историју мојих болничких дана и која ће Вам посведочити о свим последицама које ми је донела саобраћајна несрећа. Такође, можете контактирати Project walk u Orlandu: Liza Riedel , tel: 407- 571- 9974; fax: 407- 571- 9979; e-mail: liza@projectwalkorlando.org; 330 Harbour Isle Way, #1090, Longwood, FL 32750, како бисте се обавестили о веродостојности мог одласка тамо, а више о самом рехабилитационом центру можете сазнати на www.projectwalkorlando.org.

Ако сте у могућности да ми помогнете, то можете учинити уплатом на следећe жиро рачунe:

Динарски жиро рачун:

BANCA INTESA
Jelena Stojanovic
160-5800100361650-25

Жиро рачун за уплате из иностранства:

BCITITMM
Intesa Sanpaolo spa
Milan
Italy
Account With Institution:
DBDBRSBG
Banca Intesa ad Beograd
Milentija Popovica 7b, 11070 Novi Beograd
Republic of Serbia
IBAN RS35160583020023764249
JELENA STOJANOVIC
DELIGRADSKA 13
26300 VRSAC
REPUBLIC OF SERBIA

INSTRUCTION FOR CUSTOMER TRANSFERS IN USD
BCITUS33
Banca Intesa spa
1 William St.
New York 10004
USA
Account With Institution:
DBDBRSBG
Banca Intesa ad Beograd
Milentija Popovica 7b, 11070 Novi Beograd
Republic of Serbia
IBAN RS35160583020023764249
JELENA STOJANOVIC
DELIGRADSKA 13
26300 VRSAC
REPUBLIC OF SERBIA

Хвала Вам на времену које сте издвојили за мене и унапред хвала ако сте вољни да ми помогнете!


У Вршцу, 5. 08.2014.
Јелена Стојановић

 

Претерано усрдна парохијанка

 

 

Код духовника је дошла жена, сва у сузама. У рукама је стезала марамицу и за време разговора нервозно ју је час гужвала, час окрећући главу брисала њом очи, час ју је крила у рукав на хаљини. Духовник је упита:

Вероватно Вас је задесила нека невоља?“

Жена одговори:

Горе не може бити: умро је мој духовни отац, јеромонах Инокентије.“

Духовник се запањио:

Јуче сам га видео. Није ваљда изненада умро прошле ноћи.“

Жена одговори:

Не, он је жив, али жели да буде мртав за мене. Приликом последњег сусрета је рекао: „Матрона, сматрај да сам умро. Тражи другог наставника, а мене заборави, као да не постојим на свету.“

Духовник се замислио:

Схватам Ваше стање, али немојте да се секирате. Хајде да мирно размислимо како се ситуација може поправити.“

Жена рече:

Трудила сам се да га у свему слушам и трудила сам се из све снаге да му нечим послужим. Откривала сам пред њим своју душу. Иако сам била заузета на послу и код куће у домаћинству буквално сам крала време да сваког дана дођем код њега и разговарам с њим. Прво је био пажљив према мени, али сам касније осетила да се све више удаљава од мене. Могуће је да му је неко нешто напричао о мени, да ме је неко оклеветао - не могу да схватим шта је у питању. Исповедала сам му детаљно до ситница све моје грехове, као да сам цедила и сушила сву своју душу у таквој исповести. И одједном је почео да гледа на мене равнодушно и хладно, да ме дочекује тако званично, као да први пут види непознатог човека. На крају је рекао да тражим другог духовника и да га више не узнемиравам. Назвала сам га телефоном, али ми је он одговорио да је све већ речено. А кад сам га назвала други пут ћутке је спустио слушалицу. Не схватам шта се десило...“

Духовник упита:

Да није Ваша оцена онога што се десило претерано емотивна?“

Жена одговори:

А како могу да будем равнодушна кад сам одједном остала потпуно сироче? У детињству сам читала бајку „Мали принц“, тамо се сирота лисичица жалила да су је припитомили и она сад више не може да живи без принца. Ја сам такође припитомљена и онда истерана, али не као лисица, већ као куче.“

Духовник упита:

А зашто сте дошли код мене?“

Жена одговори:

Још пре, једном је у разговору, поменувши Ваше име, рекао: „Можда ћеш једном отићи код овог свештеника и упитати га за свој духовни живот.“ Али нисам схватала зашто је то потребно: па ја имам свог наставника. Више од тога, сматрала сам да ћу га, тражећи савет од другог, изневерити.“

Духовник упита:

Реците ми, шта мислите на који начин могу да Вам помогнем?“

Жена одговори:

Замолите мог наставника да ме поново прими.“

Духовник се зачуди:

Шта треба да му кажем: „Саслушавши Вашу духовну кћи, дошао сам до закључка да сте поступили неправилно и непромишљено. Не оценивши њене духовне квалитете и тежњу ка спасењу неправично сте је одбацили. Негодујем због Вашег поступка. Ваш сабрат тај и тај?“ Је ли тако?“

Жена одговори:

Ако му кажете или напишете то он ће се наљутити још више иако ми се чини да су Ваше речи тачне.“

Духовник рече:

Сами видите да ништа добро неће испасти ако почнемо од прекора и разобличавања за неправичност. Хајде да урадимо нешто супротно овоме: замислимо да је он у праву, а да Ви нисте у праву и размотримо насталу ситуацију с те тачке гледишта како бисмо покушали да је поправимо.“

Жена узвикну:

Ако се ради само о томе, спремна сам да примим на себе било какву измишљотину и да признам да сам крива за грехове које нисам чинила само да се успостави мир!“

Духовник објасни:

Говорим о томе да прво треба да се разаберемо да ли сте се исправно односили према свом духовном оцу. Ако се испостави да сте грешили онда кривите себе, само искрено, а не формално.“

Жена уздахну:

Спремна сам да принесем покајање, иако не знам због чега. Он ме чак ни на праг не пушта и не жели да ме саслуша.“

Свештеник одговори:

У Патерику је описан следећи случај: посвађала су се двојица монаха и кад је један, који је сматрао да је увређен, решио да оде код онога ко га је увредио, овај му није отворио врата. Старац, којем се увређени монах обратио, рече: „Ти си ишао код њега с гордом помишљу кривећи свог брата и правдајући себе. А ти прво окриви себе у души и оправдај свог брата и видећеш да ће се он према теби односити другачије.“ Овај поступи по савету и чим је стигао до келије брата овај му изађе у сусрет и загрли га с љубављу. Тако и ви: окривите себе и верујте да је Ваш наставник правично поступио с Вама да би Вас исправио.“

Жена уздахну:

Била сам му одана свим срцем и волела сам га као што никога нисам волела.“

Духовник упита:

Зар се не крије у томе прва неправилност? Свим срцем треба волети само Бога, а духовни отац је само спроводник до Бога. А ви сте путовођу ка Христу ставили на место Христа и тако сте од самог почетка изврнули свој духовни живот. Да је ова неправилност била једина у вашем односу према духовном оцу и она би заслужила оно што сте сад добили. Оваква љубав која се граничи с обожавањем може да задовољи само гордо и ташто срце; а за онога ко тежи ка спасењу она ће постати оптерећење и узрок све веће раздражљивости. Духовни отац одговара за душу своје деце, а овде он сам постаје предмет тајног идолопоклонства. Овакву Вашу прекомерну љубав он је правилно схватио као саблазан и решио је да Вас избави од те саблазни да се због ње не бисте лишили Бога и вечног живота. Ви кажете: „Никога у животу нисам волела као њега.“ А љубав према духовном оцу је потпуно посебно осећање које се не сме поредити с емотивним стањима. То је захвалност због радости коју душа добија од Христа по молитвама духовног оца. Ово осећање је спокојно и мирно. Али реците по савести сами себи: да ли Христос присуствује у Вашим сусретима с наставником или Га је наставник заклонио собом?“

Жена одговори:

Мислила сам да је љубав према духовном оцу љубав према Богу.“

Духовник упита:

Замислите да млада каже младожењи: „Моја љубав према теби и твом слузи је иста.“ Да ли се слажете да је то Ваша прва грешка?“

Жена климну главом:

Можда просто нисам размишљала о оваквом питању. Али претпоставимо да сам учинила грешку, зар се она није могла исправити на други начин?“

Духовник примети:

Сами сте говорили да је Ваш духовник почео да се опходи према Вама хладније и званичније. Међутим, ово средство није помогло и он је био принуђен да ради Вашег спасења примени „хируршку операцију“.“

Жена упита:

Зар је моја кривица само то што волим свог духовника? А зар може бити другачије?“

Духовник одговори:

Кад би Вам Ваша кћи признала да воли свог учитеља највише на свету, Ви бисте закључили да то није љубав, већ заљубљеност и строго бисте је изгрдили. Рекли бисте да је њен посао да пажљиво слуша предавања и ради домаће задатке, а учитеља треба поштовати и слушати, иначе се због емоција могу заборавити саме лекције.“

Затим је додао:

Чуо сам од Вас да сте навикли да идете код свог духовног оца сваког дана. Каква је била потреба за тим?“

Жена објасни:

Хтела сам да сав мој живот протиче пред његовим очима, хтела сам да за сваку ствар добијем благослов.“

Духовник рече:

Духовник треба да решава главна питања у човековом духовном животу. За то је сасвим довољно да се човек види са својим духовним оцем и да с њим разговара једно-два пута месечно. Видим да сте Ви сами стварали проблеме, смишљали које питање да му поставите, а у ствари сте имали једну жељу - да боравите у његовом присуству, да уђете у његову душу, да га сваког дана подсетите на себе. Бити близу духовника значи слушати његове савете, молити се за њега, а не гледати његово лице и секирати се због тога како се он осећа.“

Жена се није сложила:

Знам да он у животу има много тешкоћа и хтела сам да олакшам ове тешкоће и да му послужим како могу. Да је само рекао била сам спремна да идем пешке у други град ноћу по лек за њега, али он није ценио моју оданост, иако тешко да ће у некоме наћи срце као што је моје.“

Духовник примети:

За своје услуге захтевали сте превелику плату.“

Жена се поново није сложила:

Никакву плату нисам тражила, већ сам сама била спремна да му дам све што имам.“

Духовник јој објасни своје речи:

Нисте помислили да му узалуд одузимате снагу и време, а свештеник време треба да поклања молитви за паству, укључујући и Вас. Свештеничка служба само са стране изгледа лака, а у ствари је веома тешка и захтева напор и снагу. А Ви сте, не дајући му да одахне, одузимали снагу, макар тиме што сте захтевали да Вас слуша. Зато сте према духовном оцу били расипница његовог времена, односно крали сте туђе имање које Вам не припада. Судим по себи. Свештеник бива захвалан у души људима који ограничавају сусрет с њим малим бројем речи. Он мисли: „Како је то племенит човек! Он схвата како ми је време потребно и драгоцено.“ А кад се нека посетитељка задржава свештеник и нехотице у души осећа раздражљивост која са временом све више расте и мисли: „Каква неваспитаност! Дошла је као код свог комшије и брбља као са сплеткашицом на улици.“ Зато су се Ваше услуге у ствари претвориле у експлоатацију духовног оца иако сте мислили да је њему подједнако драго да Вас слуша као Вама да разговарате с њим. О чему сте разговарали са својим наставником?“

Жена одговори:

Често сањам снове најразноврснијег садржаја. Понекад човек усни нешто што ни на јави не може да измисли. Неке снове сматрам за предсказање, указивање, шта треба да радим, али не могу сама да их дешифрујем. Не могу да се смирим док их не испричам духовном оцу.“

Духовник упита:

А шта Вам је он говорио у сличним приликама?“

Жена одговори:

Он је говорио да на снове не треба обраћати пажњу, да он такође често сања, али кад је јако уморан ујутру се ничега не сећа. Међутим, додао је да постоје неки посебни снови који упозоравају човека, само што су они крајње ретки. Зато ми је дао три савета: да се трудим да не памтим снове; да се кајем за грехове, пошто су тешки снови често последица грехова (као тешког стања душе које се ноћу оваплоћује у угњетавајуће слике и образе); да се молим за људе које сам сањала. Отприлике тако ми је одговарао, али ипак мислим: ако се бар некад догађају снови предсказања све снове треба причати духовнику да се не би пропустио овакав сан ако се усни.“

Духовник упита:

Ако сте већ добили одговор да на снове не треба обраћати пажњу и ниједан Ваш сан наставник није сматрао за предсказање зашто га стално питате једно исто?“

Жена одговори:

Кад сан детаљно испричам духовном оцу у мојој души наступа мир, рађа се сигурност у то да се мени и мојим најрођенијима неће догодити ништа лоше. Чак кад наставник говори да то не треба спомињати ја га молим да ме саслуша иначе ће ме мучити сумње и бојазни.“

Духовник рече:

Ево, нашли смо још једну грешку: Ви идете код духовног оца као код гатаре или астролога и он треба да Вам одговара шта значи јагње које сте сањали или покојна тетка која је нешто радила код Вас у кухињи. У старо време је постојала књига која се звала „Сановник. Календар Брјуса“ у којој су била скупљена тумачења стотина различитих снова. Црква није одобравала ову књигу, а окултисти су је насупрот томе, сматрали неким небеским даром. Ваш духовни отац је да би Вас умирио слушао различите којештарије које сте ноћу сањали, а Ви сте добијајући од њега један исти савет - да не верујете сновима, терали своје. Ако Вам речи Вашег наставника ништа не откривају, шта могу да открију снови? За савременог човека они су постали замка: он верује сенкама и аветима. Чини ми се да у овом случају Вама руководе три осећања. Као прво то је интересовање за лажну мистику - снове, за нешто тајанствено што треба да обогати Ваш живот. Као друго, у оваквим причама Ви видите средство за продужење свог разговора с духовником, зато му и причате о сновима тако детаљно, чак се задржавате и размишљате да нисте нешто заборавили. Као треће, у многим Вашим сновима несумњиво фигурира Ваш наставник, зато желите да утичете на њега причајући му о таквим сновима, показујући да кроз Вас Господ у сновима открива његову сопствену судбину. Зато сам сигуран да неке приче почињете речима изговореним интригантним тоном: „Ноћас сам вас сањала.“ Мислим такође да у сновима нисте видели једно - да ће духовни отац презаситивши се Ваших снова замандалити пред Вама врата.“...

 

Архимандрит Рафаил Карелин

Наставак текста