Најважније сећање
Шипово. Грађански рат и незван стиже до ових крајева. Муслимани се полако склањају: остављају куће, стоку... Сви ко један долазе код Србина и моле га да им, у њиховом одсуству, припази на кућу, стоку; дају му у пуном поверењу кључеве. Међутим, он им објашњава да то не може да уради из истог разлога из којег би и они невољно морали да одбију. Сви климају главом у знак разумевања.
- Једино што могу да вам кажем са сигурношћу јесте да ништа од оног што припада вама ни ја, нити ико из моје куће нећемо дирати.
Муслимани му захвалише и на толико.
Ово је прича о деди наше куме. Он је проживео већ Други светски рат, бранио Српство, али нико не зна где је био, сем да није био у партизанима. Сумњали су да је био у четницима. Кад је дошао комунизам, нудили су му посао са великом платом и положај, али кад је чуо да се мора одрећи Крсне славе – одбио је.
Црква, пост, вера и молитва Богу – са тим се није трговало.
Као што рекох, његова деца не знају готово ништа о времену проведеном у рату. Код лекара није ишао па су тек у каснијим годинама његовог живота сазнали да носи ожиљак од метка.
За једну причу из Другог светског рата сазнали су да ли од њега или од неког ко је преживео и био сведок, не знам тачно, али заиста је вредна дивљења.
Бежећи од усташа, а у цичу зиму, једна мајка, која је ишла пред њим, хтеде да остави болесно дете како би лакше могла бежати. Он је узео то дете и вратио га мајци, рекавши:
- Видим ли да си га још једном испустила лично ћу те убити!
Тек у осамдесетим годинама свог живота кум је почео да побољева. Имао је снаге, али му се нешто дешавало са памћењем. И тек тада, као да се почеше отварати неке забрављене фиоке, и он поче да прича о рату, о четницима, краљу Пери... Иако је све то причање изгледало неповезано, за њега се чинило толико живим да су имали осећај као да то време управо сад преживљава. Места која је набрајао, чак описивао до детаља – на њих је деловало запањујуће. Догађаје од јуче није знао, али прошлост је била жива.
Слушали су укућани и упијали - колико се могло - и углавном су сви мислили да је у питању сенилност или Алцхајмер. Међутим, пре извесног времена су га водили на детаљан преглед кад је почео да мокри крв и тад су установили да дека има неколико тумора. Не знам да ли је ово исправно, али лично сам мишљења да је све ово бекство у заборав заправо било бежање од бола, нека врста блокаде, јер се он никад ни на шта није жалио. Ни јаукнуо.
У свом том забораву једно сећање остало је недодирнуто. Овај Србин, који не зна ни кад му се упокојила жена, ни да ли ју је имао, ко су му деца, унучићи, није заборавио Бога. Ујутру кад устаје и увече кад леже, каже стара кума - његова ћерка, обавезно се прекрсти и помоли.
За блог и причољупце причу забележила причалица.
* * *
„Избриши, Господе, сва сећања моја осим једног.
Једно једино сећање не избриши но појачај у мени. Не избриши но појачај у свести мојој сећање на ону славу, што имадох кад бејах сав с Тобом и сав у Теби, пре времена и времених обмана.
Кад и ја бејах хармонично тројичан у светом јединству као што си Ти од вечности у вечност.
Кад и у мени беше душе у пријатељству са свешћу и животом.
Кад и моја душа беше девичанска утроба, и моја свест мудрост у девичанству, и мој живот духовна сила и светост.
Кад и ја бејах сав светлост, и кад таме у мени не беше.
Кад и ја бејах блаженство и мир, и муке од неравнотеже кад у мени не би.
Кад и ја знадох Тебе као што Ти знаш мене, и кад не бејах помешан са тамом.
Кад и ја не имадох граница, нити комшија, нити деобе на ја и ти.
Ово сећање не избриши, Родитељу мој, но појачај...
Заиста, немило ми је свако друштво сем Твога, и свако сећање сем сећања на Тебе.
Милостиви Родитељу мој, избриши сва сећања моја сем једног јединог.“
„Молитве на језеру“ Светог Владике Николаја
Острво
(слика са интернета)
Зло је тренутно - на врхунцу славе. Оно је респектабилно. Оно је пред вратима. Чини се, читава Земља је већ у његовој власти. Русија, над којом су се у духовном погледу још сасвим недавно указивали многобројни малени кадови молитава, који се узносе према небу, променила се. А ипак нешто спречава победу непријатеља људског рода. И, сигурно, ако би неко од наших савременика могао видети невидљиво, он би разликовао, можда и ретке, али благомирисне молитвене кадове - над маленим градовима, селима, храмовима и породицама.
Псковско језеро. Острво Залита. Сиромашно рибарско сеоце. Скоро 40 година служи овде Николај (Гурјанов), митроносни протојереј, настојатељ храма Светитеља Николаја. Стотине и хиљаде људи из читавог Православног света долазе код њега по благослов.
Засадитељ дрвећа
Монахиња Нина: „Ми смо раније овде долазили на летовање. Једанпут идемо, а нама у сусрет иде брадат мушкарац са обрамицама. На рамену му се подерала одежда. Одложи кофе - и неочекивано нас пошкропи водом. Смеје се. Тако смо се упознали са оцем Николајем. Од тада се код њега и хранимо.
А било је то пре 38 година. Тада је на острву било врло мало дрвећа. Гробље је изгледало као пустиња. Стабла, која се виде унаоколо, је сам баћушка засадио. Њиме је и гробље засејао. Воду је са језера носио да полива младице са око 300 м удаљености. А када смо се упознали, имао је већ 50 година... И покрај своје куће засадио је дрвеће, ретко за ове крајеве. Отац Николај је по професији био биолог. Затим су га ухапсили у оним тешким временима. Седео је у тамници неколико година. О томе је и песму написао.
Тада је дао себи завет да ће постати свештеник. Служио је и у Вилмусу. Тих година је боравио код прозорљивог јеросхимонаха Симеона Печерског. Овај му је три пута рекао: „Толабс! Толабс! Толабс!“ Раније се наше острво тако звало. И одиста, баћушку су благословили да служи овде ближе родном крају. Он се и родио недалеко одавде, поред оног места где се одиграо „Бој на леду“, где је Свети благоверни Кнез Александар Невски зауставио насртљивце на веру Православну.
А стабла – гле каква су! Држе својим корењем читаво наше невелико острво. Овде се такве буре развију да понекад мислиш како ће сво тло испод ногу однети. Али не! Учврстио баћушка острво.“
Праведници земље руске
Нина Алексејевна Великопољска, овдашња житељка: „Ова су места овде, уопштено речено, чудесна. На суседном острву, које се раније звало Горње, у XVI веку подвизавао се Свети праведник Доситеј Горњеостровски. Стајао је на острву величанствени храм. Затим је, кажу, отишао под земљу. На његовом месту се формирао брег. Када сам била девојчица, једанпут са мамом идем по шумиа а борови су тамо огромни, вековити, и излазимо управо на тај брег. Чујем, као неко црквено појање. Баш испод брега се ори. Привијам се мами - она не чује ништа. Потом сам често причувљавала то појање. Грехова ради очито.
Преподобни Доситеј хода по тој земљи. Овде је живела, не тако давно, благочестива старица Јефросиња. Једанпут је у сну видела Свеца. Овај јој каже: „Ти си ми се молила и ево – дошао сам ти! Много је унаоколо прљавштине (дакле, грехова).“ И повео је старицу на тај брег. Показао јој је осам келија, тамо праведници служе, поју. А девета соба је била закључана.
Затим се испоставило да је Јефросиња спавала три дана без прекида. Већ више нису знали шта са њом да раде. После тога се Јефросиња ускоро преставила и било је очито да она већ зна свој смртни час.
Старци памте и Блаженог Михајла, прозорљивца и праведника, који је овде живео. Његова хумка се налази на гробљу. Код њега је, још као деветогодишњи дечко, долазио отац Николај. А овај га је одмах препознао: „Ти си ми најдражи гостић“, говорио је...“
Путници поклоници
У осам сати изјутра, речни трајект „Зора“ превози прве поклонике из Пскова. Неколико десетина људи. У редовима, они крећу на исту маршруту: поред храма Светитеља Николаја према маленом зеленом дому насупрот гробљу. Тамо у дворишту већ чекају други. Они који су ноћили на острву.
Усредсређена и тужна лица. Углавном долазе због неке несреће. Лице једнога је, истина, узбуђено и светло.
„Зовем се Виктор. Судбина ме довела Старцу. И то не лака. Био сам официр-јуришник, затим сам служио као плаћеник у Карабаху. Затим – затвор. Тамо сам први пут Православну књигу прочитао. Организовао сам у затвору грађење храма. Одмах су ме ослободили.
Сада живим у Лењинградској области. Народ је сиромашан, новца нико нема. А ми смо решили да подигнемо три храма. Дошао сам по благослов. У Пскову сам новац изгубио. Кренуо сам пешице, људи су ми показивали пут. Најпре сам промашио циљ и стигао у један од локалних манастира, а не оцу Николају. Затим сам 40 км пешачио - натраг до Пскова. Ципеле су ми се поцепале. А затим још 30 км до језера. Све се мислим, како ћу се вратити без новаца? Но добри људи су ме и без тога довели. Код једне старице сам се бесплатно настанио.
Док сам ишао овамо све сам мислио шта ћу рећи баћушки? Као да сам са Богом разговарао. Кад сам дошао, тек што сам заустио, све је постало јасно. Благословиће ме отац Николај и назад.“
„Ми смо такође дошли по благослов у храм“, каже свештеник отац Михаил. „Баћушка нам је дао новчић. А он је за нас као од злата. Вратили смо се кући, а тамо - час се јављају задужбинари, час неко грађевински материјал даје бесплатно. Псковска провинција је, треба знати, сиромашна. Сада смо“, отац Михаило вади фотографију прекрасне Цркве, „донели баћушки да покажемо шта смо до сада урадили.... Таквих случајева је било много. Ако баћушка да благослов, ствар ће поћи како треба. Све што он предскаже – догоди се.“
Чуда праведног слуге Божјег
Александра Фјодоровна Кузјакова, овдашња: „Овде свакакви људи долазе за помоћ. Сећам се, један није могао да хода. Сишао је са инвалидских колица и око Цркве за баћушком, на коленима, како-тако, препузао. И баћушка се одједном окренуо и говори: „Сашка, ти сада не пијеш, не пушиш, дајем ти благослов. Устани, сад си онакав какав треба да будеш.“ И тај је устао, кренуо. Сви су људи то видели. Затим је тај Сашка долазио, чак га нисам ни препознала, потпуно здрав мушкарац.“
Монахиња Нина: „Баћушка свима говори: „Не пиј! Не пуши!“ Али како људе да уразумиш?
Један је потпуно пијан забасао у Цркву и као да га је снашло неко помрачење ума. Дохватио је старинску икону Николаја Чудотворца и треснуо је о под. Она се није разбила. Треснуо је други пут, а трећи пут - развалила се подна даска... Таквоме се зна шта следи. Није прошло ни два дана - утопио се у плиткој води одмах крај своје куће.
Почели су да му држе опело. Баћушка тек што је почео да чита молитву, мртвачеве руке су се одједном подигле. Деца, која су била на гробљу, у ужасу су се разбежала. Мене је захватио огроман страх! А баћушка ће нама: „Не бојте се, не бојте се, сестрице у Христу!“ Скрстио је руке усопшему и рекао:
„Лези, лези мирно.“ Тако се то поновило три пута. Три пута је пијаница треснуо икону - и три пута су му се руке подигле. Цело село је сведок.
А баћушка је рекао: „Тридесет година мораћу да се заузимам за овог пијаницу. Опаметите се, рибари!“
... Чудеса прозорљивости се још увек догађају! Једна жена је дошла баћушки, каже: „Благословите, баћушка. Мом сину је данас рођендан. Ја сам пуно буре пива спремила.“ А отац Николај одговара: „Пиво? Какво пиво ако не буде ништа живо, Марјушка?“ Одједном је дохватио штаку и потерао је до саме обале, једва је успела да се укрца на „Зору“. Стиже кући збуњено, отвара врата, а тамо син омчу око врата набацио, хоће да се обеси...“
Два пута кроз живот
Напокон се врата на кућици отварају. Радни дан, а одједном:
„Света вам Недеља и Празник! Нека вас чува Свемилосрдни Бог на дуге године и лета. Спаси, Господе, и помилуј вас за ту истину, која води у велику радост. А куда? У вечност и блаженство. Овде ми привремено живимо. Овде је кратко наше постојање, а тамо је бесконачност – живот. За тамо постоје два пута: страшни паклени огањ за грешнике, а за праведнике блаженство. Дарујем вам ону истину, која је неопходна за спасење. Ми ћемо увек вапити Спаситељу света: „Господе Исусе, спаси нас од тих дела и безакоња противних оној Истини која дарује блаженство...
Радујте се и веселите се, драги моји, што сте у блаженству“, говори отац Николај. „Па ви нисте без крста. Са крштењем сте добили на телу крст. И тај крст ми носимо читавог живота. Крсту се клањамо, на којем је био распет Спаситељ света, Господ. И радује се наш дух и весели се.“
Монахиња Нина: „Једанпут нам је баћушка рекао: „Ево, сестрице у Христу, сада ћете, посећи старе иструлеле крстове са гробаља да их заменимо новим.“ Посекли смо – чекамо. Свуда црвоточина и ивер. Баћушка трчи са чистим платном. Говоримо му: „Оставите, баћушка, ми ћемо све то покупити.“ Он одговара: „Није ваша дужност крстове да носите.“ А претходно је сам наложио пећ у купатилу и опрао купатило. Све до последње трунчице је сакупио и спалио у пећи.
Ето како се односи према Крсту.“
Старац сваког помазује маслом. Затим следе тихи кратки разговори. Ево, прилази отворено радознала млада и нашминкана особа. Очито хоће чудо да види. Отац Николај је одстрањује лаким покретом руке.
Друкчијим, сујетним људима, Старац благо говори: „Пливајте, пливајте, драги моји, ако вас ветар подигне, да не да Бог да потонете.“
На питање одговара кратко. Стално чујеш: „Можда... Нека би Господ помогао... Можда... Не говори глупости... У манастир крени са 85 година, а сада држи предавања... Опериши. И то што је могуће пре. У Смоленску... Не треба... Можда... Моли се. Молитва мајке са дна мора ће се дићи.... Глава боли? (он лупка сувим дланом по челу младе жене). „Сад си здрава. Видиш, чак си добила и румен на лицу...“
Може се учинити да баћушка није сасвим присутан, да му мисли лутају ко зна где... Шта да се ради? Он се постојано налази у стању молитве. И, сигурно, општећи са поклоницима, чује не само њих, иначе, како би могао тако сигурно да одговара људима које види први пут?
Монахиња Татјана: „Баћушка је - високообразован човек, зна неколико страних језика, а са људима говори кратко и искључиво једноставно. Речи су данас обезвређене, излизане. Ништа њима нећеш доказати, никога убедити, никоме помоћи. Баћушка се моли, и моли да се и други моле.“
Разговор са баћушком
Баћушка је физички слаб. Али духовна бодрост његова је зачуђујућа. Две девојчице, од 6, 7 година говоре о њему: „Чим нас угледа, отац Николај трком долази да нас благослови.“
Његов корак је лак и брз. Он одиста скоро трчи, а понекад се чини – лети над земљом.
Ево је изашао из храма, угледао је нашу телевизијску камеру на постољу, обишао је три пута, насмејао се и прекрстио. Саслушао је кратке узбуђене речи младог човека, лупну га по образима и рече: „Покајао си се. Више се не кај.“ На лицу момка - срећан осмех, а отац Николај већ иде даље.
И с нама је Старац разговарао кратко.
- А зашто ме фотографишете? Много је важнијих људи од мене; ја ништа не стварам. Мени је скоро 90 година.
„Прође мој век к`о дан кад свене,
пројури живот мој к`о дим
и двери смрти тик крај мене
већ шкрипе звуком ужасним.
Опростите ми, одмените мене
ви који стижете тек
и мене грешна помените,
одлазим, али не заувек...“
- Баћушка, шта ће бити са нашом Русијом?
- Милост Божија нек` је с нама. Добра су времена. Хвала Богу, храмови се граде. Књиге се духовне објављују. Ја вам поклањам своју; ви је немате? (И одмах пружа књигу с једва приметним лукавством; као да признаје да више агитује - говори како би волео да буде, а не онако како јесте.)
... Неочекивано, једна од жена, која је до тад умилно гледала оца Николаја, поче да риче ниско, из утробе. Лице се напреже, прекрива се гукама. Поглед пун мржње. И одједном из ње се заори дебео, сасвим нељудски глас: „Будале, зашто га слушате? Па то је Кољка будала! Кољка, мрзим те!“ Баћушка се загледа у њу и засмеја се: „Не бојим те се, рогати.“ Даде жени просфору. А она као да јој опржи дланове. „Подучава, подучава. Пусти их нека сви оду у пакао! Нека не знају Истину, нека гледају телевизију, нека се играју на компјутерима! Још ми, ђаволи, волимо накарминисане девојке! Што их помазујеш маслом? Волим када се девојке кремом мажу...
М-ммм. Не волим, када Бога ради, искушења хвале. Мрзим Православне. Најпротивнија ми вера. Остале вере све у пакао одлазе.“
Напокон, отац Николај је неколико пута лупка по челу и строго јој каже:
„Прекрсти се!“ Поседнута сва као да обамире. Мења се израз њеног лица. На њему се пробија слаби осмех и већ својим женским гласом говори: „Бог је с вама, баћушка!“ Отац Николај: „Пођи моштима у манастир.“
(Напомена: Свештеници, који често морају имати посла са поседнутима, тврде: у последње време они све чешће „пророкују“ у име ђавола. Рогати одрод „пропева“, као да сматра да више нема шта да крије.
Да, ђавоиманост људска је - реална ствар. Аутор ових редова био је у прилици да види поседнуте: док свештеник призива имена Светаца, Анђела Чувара, док их помазује освештаним маслом - шта све не раде извесни несрећници! Они вичу нељудским гласовима (у директном смислу те речи). Они се грче од бола кад угледају крст, Библију. Они се увијају по поду под благотворним капима Свете водице.
Свети праведник Јован Кронштатски је писао: „Упорна неверица у зле духове јесте, заправо, истинска поседнутост, зато што иде насупрот истини, насупрот Откровењу Божјем. Господ је дошао на земљу баш зато да би срушио дело ђавола и спасао од насиља свог човека. Ако нема ђавола, онда нема Хришћанства. Тада силазак у свет Сина Божјег не би био потребан. Али, то је неистина. Искуство сваког од нас, здрав разум, историја живота Светаца и историја свих народа уверавају нас у постојање злих духова... Ја сам видео истински поседнуте, у које су се уселили ђаволи по неисповедивим судовима Божјим и производили у њима умну поремећеност, терали их на страшне хуле и непочинств; видео сам како су се ужасно бацали из једног ћошка у други, или се пели уза зид и томе слично. Такве је, слажем се са Апостолом, Бог предао Сатани на измождење плоти, да се дух спасе. (1.Кор.5;5)
Имајући богато искуство читања молитава против злих духова, јеромонах Пантелејмон Ледин пише о страшној тенденцији нашег времена: „Пред Први Долазак Спаситељев, на земљи беснило је било раширено у ужасним размерама – због одступништва људи од Бога. И сада, уочи Другог Доласка, као и 2000 година раније, беснило се шири у виду епидемије. Разлог је исти: људи су се поново отпадили од Бога, заборавили Небо, заборавили Вечност.“
Опседнутост постаје болест века, посебно међу људима који су споља пријазни, који су „прилагођени“ постојећем поретку ствари. Слични људи свог ђавола не брину, покорно испуњавајући његову вољу, која се у потпуној мери слаже са жељама пропале душе. О таквима Свети Теофан Затворник сведочи: „Постоји усељење духова, које је неоткривљиво скривено; постоји, такође, власт духова над умовима, мимо тела, кад их они воде како желе, кроз страсти које у њима дејствују; људи су уверени да све чине сами – својом вољом, али су они само насеобина нечистих сила.“
Изгнање ђавола - ни изблиза није једнократна магијска радња. „Да би се неко избавио од ђавоиманости“, пише свештеник Родион, „ваља почети од покајања за читав прошли живот, од одцрковљавања, од самопромене, а затим тек тражити егзорцисту. Сетите се, Свети Оци су предсказали, да ће људи последњих времена бити веома горди, зато ће се и спасавати углавном несрећама и болестима – ако их смирено понесу.“)
... Има још Православних острва у мору безакоња. И, хвала Богу, неће их запљуснути црни таласи. И зли ветрови неће однети родну земљу, док су живи вековити корени.
Из књиге Јурија Воробјовског „Западни пут у апокалипсу – Од мита о гралу до Новог светског поретка“