Батина је из Раја
- Види, пријатељу, да ти ја нешто искрено кажем, а ти немој да ми замериш! – рекао је једном приликом прота нововернику. – Боље ти је да не славиш Славу уопште, него да је славиш како јој не приличи. Веруј ми - боље је! Зашто да, славећи је како не треба, губиш душу и ти и твоја породица, па у то још да увучеш и мене? Немој! Нас двојица ћемо и даље наставити да будемо добри као и до сада; то ништа неће променити. А ти кад будеш одлучио да славиш Славу како јој приличи, ти ме позови и ја ћу радосног срца доћи у вашу кућу.
Наш прота има обичај да нам понекад исприча са чиме се све он среће у сусрету са Србима, и заиста смо се осведочили да му није уопште лако. Ево, за ову прилику, предочићу још два случаја.
Звони телефон код свештеника.
- Попе, ми треба да дајемо четрдесетодневни помен мајци, али бих ја хтео да ми то одложимо за време кад буде боља финансијска ситуација - прича човек с друге стране.
- Знате, то се не може одложити - одговара прота. - А и уопште Вам није потребно много: само жито и вино, мени не морате ништа дати. Погачу купите.
- Али нема ни жито ко да скува! Знате, моја жена је прехлађена - наставља човек с причом.
- Скувајте Ви! - додаје прота сасвим озбиљно. - Не видим проблем...
- Ја!? Па ја у животу нисам ни јаје испекао, а не да кувам жито...
Гради се храм, скупља се материјал, новчана помоћ и долази човек са понудом: ако је за изградњу Православног храма, он, као успешан предузетник у Хрватској, жели да помогне. Даје сву грађу по јефтинијој цени, како би то ишло за подушје његовом оцу. Он је Хрват и католик, а његов отац је био – православни Србин. Да се врати Православљу нема ни говора. Посао иде одлично, ситуиран, вечера пребогата...
Али премда ово писаније започех причом о поимању вере неких одраслих Срба, за крај ћу испричати причу о чудесној вери Српчета, али онако како је она изашла из уста још једног одраслог, који каже:
„Ја се нисам женио и немам деце. Мој рођени брат има ћерку и ту братаницу волим као да је моје рођено дете. Нема шта не бих учинио за њу!
Једне године за Славу окупимо се ми, а ја волим и да попијем и да ланем. И то баш гадно, чак толико да се дрзнем, више и не примећујући (навика ли је?), у све што је свето. И те године, чим се дохватих флаше, крене из мене да сукља ватра и дим. А крај мене је на Слави седела моја мала братаница и, у тренутку кад почех да псујем светињу, то моје дете љутито скочи са столице, стаде пред мене и са свом одважношћу подиже своју малу ручицу (хтела је да ме ошамари, но није) и замахну њоме, претећи ми и говорећи: „Чико, не псуј! Ово је Божије!“ Мислим да никад у животу нисам осетио већи срам и постиђеност. Истог часа сам се отрезнио и од тог дана више и не пијем и не псујем.“
Праведни гнев Божији исказан кроз уста детета као батина враћа заблуделу овцу у тор. Ово је само један пример, али има их још и умножавају се са часовима веронауке. Све више је деце која своје родитеље, баке, деке и рођаке доводе као покајнике у храм.
За блог и причољупце забележила причалица.