„Још нема речи на језику мом, а Ти, Господе, гле, већ све знаш.

(Пс.139;2,4)

 

Једном приликом су на православном радију гостовала двојица каменорезаца, чија су специјалност били надгробни споменици у византијском стилу. Међутим, нисам емисију пратила од почетка, већ од дела који је посебно привукао моју пажњу, а што ће рећи од места који је, милошћу Божијом, требало да чујем.

Један од гостију има синчића, са којим слободно и отворено разговара о (данас забрањеној и сасвим скрајнутој теми) смрти. Дете се интересује и отац му одговара. Јер смрт је саставни део нашег живота, исто као и рађање. Но, отац је сину објаснио да ће се, након смрти, поново срести у Царству небесном и да он, као хришћанин, не треба да тугује.

О свему овоме ја нисам у некој нарочитој мери размишљала све док се мој отац није упокојио. То може бити веома стресно за човека, а за неверујућег још и више. И тек тад сам могла да разумем туђу бол и тугу због губитка родитеља – кад сам то сама осетила. А онда сам се сетила ове емисије и мудрог оца који је на време подучавао свог сина о неизбежности тренутка кад ћемо се на кратко раставити – док се, васкрсли у Христу, поново не саставимо. Тако научено дете одмалена ће се далеко лакше носити са овом неминовношћу и сасвим извесно ће његов бол и тугу тешити вера, нада и љубав. Људи, након губитка вољеног бића, лако падну у очајање. Вера даје наду животу чији смисао није туга већ вечна радост. И прича о смрти има велику важност. Многи свети оци су се подвизавали „сећањем на смрт“. Ма колико се чудним чинило, то је држало људе у животу – духовном, а самим тим и физичком. Треба се на овом месту подсетити и Старог Завета, Књиге проповедника у којој је приметан очај Соломонов. Старац Клеопа нас учи да тај очај долази из разлога што у тој књизи недостаје управо „сећање на смрт“. Без тог сећања, човек је често склон депресији која неретко заврши самоубиством. Јер неки о животу имају сасвим погрешну представу. Не знају да је живот наш борба непрестана. Колико он траје? Много краће него што мислимо, па нам зато често промакне и сам његов смисао између спавања, одржавања хигијене, прехрањивања, посла...

Заиста, шта остане и како трошимо свој живот, питање је? „Сећање на смрт“ итекако том, макар и кратком интервалу, даје и дубину и ширину и висину.

Након оца, још мало поживевши, упокојила се бака, очева мајка. Са њеним уснућем, (премда је туга неизбежна због успомена), вера је превладала и нада у поновни сусрет је поражавала тугу. Али, кад се, након ње, потпуно неочекивано и до дан-данас неразјашњено упокојила и моја мајка, вера је поново стављена на испит. Није то оно као да се вера губила па враћала, већ као да је преко мене прешла олуја и опустошила ме, направивши од мене сенку. Отворило се преда мном ново поглавље, које је било загледано у сврсисходност живљења и умирања. Тек тад сам осетила да ми се поверена мисија ближи своме крају, а да сам ја – неиспуњена у себи.

А на души ми је лежало једно мољење. Требало је мог млађег брата привести Богу. То сам осећала као своју сестринску дужност, коју сам одмалена носила у себи, али никад ми се за то није указала прилика. Мој брат је, у материјалном или неком другом смислу, Богу хвала, стојећи. Али моја је жеља била да „окуси(те) и види(те) да је добар Господ“ (Пс.3;8), те да се сабрани у Христу опет сретнемо у Царству непролазном. Ни о чему другом се моје мисли нису у толикој мери  занимале.

Једном приликом ме је свештеник питао: „Да ли ти брата тераш у храм?“, на шта сам одговорила: „Не.“ Заиста, нисам га терала, нити наговарала, јер сматрам да је боље мисли своје Богу поверити, него човека ненаучен поучавати. Сем тога, била сам свесна своје огреховљености и плашила сам се да га не одвратим. Тако је било и са оцем и мајком: ја сам се молила за њих, а Господ је полако отварао њихова срца. Заједно са њима је и брат био у мојим молитвама. Али не због моје гордељивости, већ због Свога милосрђа и Своје милостивости Господ је учинио чудо доброте. Ево како!

Најпре је брату послао девојку, која, када је дошла, ништа није знала о православном начину живота, премда је била крштена у вери православној. И полако, дружећи се са оцрковљеним људима, кренула је да пости, да се исповеда и причешћује. Преко ње и љубави која се међу њима развила, она је почела полако, дао Бог, да и брата мог обликује. Али то је мени било непознато у тренутку кад сам ушла, полусломљена под теретом бременитим, у храм са само једном молбом: да Господ не допусти моје уснуће, а мој брат да остане ван Цркве! И шта се десило? Одмах након литургије позвао ме је свештеник да ми нешто важно саопшти. Пост је већ био почео. Не слутећи о чему се ради – приђох му.

- Ноћас сам ти брату послао поруку – поче свештеник с причом. – Је ли ти рекао?

- Не, није – одговорих. Иначе, њих двојица су се и пре тако споразумевала и договарала, тако да ни у ком случају нисам очекивала оно што ћу чути.

- Питао сам га кад мисли да се причести, да пости и тако то...

Занемела сам! Најпре због тога што сам се по ко зна који пут уверила да је Господ брзи помоћник у свим оним молитвама нишчих које се тичу нашег спасења; свака таква молитва је у мом животу била одмах услишавана. Слава Богу на томе! И није то све: још на самом почетку мог поласка у храм, моје молитве Богу биле су да нам пошаље свештеника који ће заиста мени, мојој породици и народу у граду бити на корист. Овај свештеник то заиста тако и ради, што је још једно чудо Божије.

Али чудима ту није крај! По повратку кући, затекла ме је следећа ситуација: седамо за сто и том приликом ме брат и његова девојка обавештавају да ћемо постити сви! Ја и даље немоћна да причам, успех само да упитам има ли то везе са неком поруком од свештеника. Брат се насмеја, додајући:

- Послао ми је поруку и то ноћас, не знам ни колико је сати било, пола два-два, можда и три, и то километарску али фину, све објашњавајући и пишући ми о томе да кренем са постом и причестим се.

Над мојом тугом развила се дуга, бојећи моје суморне мисли неисказаном радошћу. „Истинита је реч и сваког примања достојна да Христос Исус дође на свет да спасе грешнике, од којих сам први ја.“ (1.Тим.1;15)

И тако се још једном показало истинитим казивање да „Господ ће се постарати“ и испунити све оно за чега му се молимо, а што је на корист не само нама, већ многима.

Од тог дана прошло је прилично времена, а, Богу хвала, пост је у кући остао мио гост. „Сећање на смрт“ враћа смисао животу који се, посрнуо у времену, усправља и с вером, надом и љубављу окреће вечности у којој обитава незалазно Сунце, Господ наш Исус Христос, Којем се молимо најпре за своје духовне пастире, кумове (као духовне родитеље), породицу (наше телесне родитеље), родбину, пријатеље и цео свет.

 

причалица

09. септембар лета Господњег 2015.