Угао посматрања
На месту где се налази наша кућа негда се налазила циглана. Кућа излази на улицу, али је простор иза куће у долини. У тој „рупи“, нисмо сами; има ту још комшија, а те долине су биле баште које су излазиле на другу улицу. Међутим, од свих саграђених кућа, само смо ми били власници целокупног плаца, што ће рећи да је наша својина био и шљивик и башта. Пре извесног времена, комшијама који нису били власници башта, иста је одузимана и та земља је продата, тако да су сад целом дужином која је излазила на другу улицу никле куће. Нови власници, који су се ту доселили и почели градњу, углавном су били избегли Срби.
А међу пристиглим комшијама био је и мајстор зидар, са женом и двојицом синова. Поред плаца за кућу, остало им је и нешто мало баште, а вредна домаћица се одмах прихватила посла и мотике. И ускоро поче да ниче кромпир.
Морам напоменути да је тај новонастали простор између нас заправо слепа улица, а друм баш и није повелик. У међувремену, нама су стизали камиони са земљом, јер смо решили да „издигнемо“ шљивик и тако поравнамо и изједначимо плац. Наравно, камион је могао да прође, али, под тежином земље и простором на кнап за маневрисање, он је мало „клизнуо“ и загазио у комшиничину башту, прегазивши неке редове кромпира.
Жени, која је избегла из ратом захваћеног подручја, која је тек кренула да се кући и којој је сваки грам кромпира био важан, ово је личило готово на смак света. Она је истрчала у двориште и почела да виче на мог брата и камионџију, тражећи да јој се штета плати. Брат није уопште мислио да бежи од своје одговорности и, гледајући да је мало умири, он рече да слободно израчуна колико штета кошта – биће јој плаћено. Међутим, и поред тога, жена, којој се ваљда све накупило, није престајала да виче, гунђа, претећи чак и мужем. Брат је упорно говорио да му је жао и да са његове стране неће бити никаквих проблема, али узалуд.
Најпосле, у свој тој гужви стиже и њен супруг. Она, видећи свог заштитника, пожури да му се пожали. Међутим, на њено изненађење, али и свих присутних, десило се следеће: муж не да није викнуо на мог брата, већ се обрати жени, говорећи:
- Да ли си ти, жено, нормална?! Какав те кромпир спопао? Шта вичеш и грдиш човека, кад ти је рекао да ће ти платити? А и не треба да ти плати, јер, сети се где си: ми овде зидамо нову кућу, треба нам струја, вода, било каква комшијска помоћ, а ти си у нашој беди решила да нас посвађаш са комшијама због пола џака кромпира.
Жена је овде у моменту посрамљено ућутала, нашавши да је муж боље говорио.
Цео догађај сад се препричава као анегдота, а сам је почетак једног доброг, Богу хвала, комшијског односа. Мој брат и комшиница су отада одлични другари, који се повремено подсете „цене“ кромпира, где комшиница махне руком уз осмех, постиђеност и неизоставно:
- Ах, мани...!
За блог и причољупце причу је забележила причалица.