Пс. 68,35
Сиротиште "Свети Тихон Задонски" основао је Свети Јован Шангајски
А како сам уопште и помислила и на манастир, и на крштење, и на све то? Исто преко сна.
Сањала сам једне ноћи опет неку светлост и чула сам из ње два гласа. Један је говорио: „Знаш ли ти зашто су манастири пуни блага?“
Други глас је одговорио:
„Како не бих знао? То је зато што људи целог живота не мисле о својој души, него само јуре за парама, за богатством, за успехом, овим-оним. А кад дође време умирања, онда се сви сете своје душе и онда носе све то што су створили и стекли у манастире не би ли откупили своје душе. Зато су манастири пуни блага.“
Ту сам се пробудила и први пут сам се запитала: „А шта је са мојом душом?“ Иза тога је дошао сан са Светом Петком (за крштење), потом сан о Светом Јовану Шангајском (коме и отидох на поклоњење, где сам и добила дар вере).
Сећам се, читала сам житије Свете Марије Египћанке, које ме је толико потресло да сам много суза исплакала над њим, услед чега сам осетила да се неки лед око мога срца и душе ломи у хиљаде парчића; као да сам разбила стакло. И одједном видех свет другим очима! За мене он више није био исти. Све оно што је за мене до тог трена имало вредност, сад је било безвредно. Све оно што нисам знала, сада сам томе стремила жудно. То је било 1995. године (када сам отишла и у Сан Франциско, где сам била и током 1996. године), а 1990. године сам крштена; дакле, пет година након крштења. 1999. године сам отишла у манастир.
Још једна интересантна ствар се догодила. Кад сам први пут била код Светог Јована Шангајског (где сам мислила да више никад нећу доћи), другарица ми је увече рекла: „Знаш, ту близу се налази и дом у коме је живео Свети Јован Шангајски, а где је уједно било и сиротиште.“
А ја ћу њој:
„Што ми то сад јављаш у десет сати, кад ја већ сутра у десет ујутро морам да будем на аеродрому?“
„Покушај сутра ујутро да одеш до њих, то је близу.“
И отишла сам. У девет сати сам већ била тамо, зазвонила сам, и излази руска матушка (млада једна жена) и ја јој кажем да сам дошла да видим где је Свети Јован Шангајски живео, и његову собу са свим стварима које је користио, и капелу. Она ми је рекла:
„А ње можно, ње можно! Баћушка спи!“
„Како спи?“, упитах ја, додајући: „Не може да спије, разумете?“
„Дођите у десет.“
„Ја сам у десет сати на аеродрому. Схватате ли да сам ја Српка. Немам пара да долазим сваки час до Сан Франциска. Молим вас, ја морам да уђем тамо!“
„Ње можно, ње можно!“, одговараше она и залупи ми врата пред носом.
Ту се спустим доле, пређем улицу и кажем себи: „Чекај, бре! Како „ње можно“? Ма, Богу је све могуће! Море, сад ћеш да видиш да је можно!“ И ја се вратим и седнем на степенице испред капеле, и кажем: „Свети Јоване Шангајски, чујеш ли ти матушку? Како она може мени рећи „ње можно“, кад ти знаш да ја можда више никада нећу доћи? Ја морам да уђем у твоју собу, јер имам духовну потребу да уђем. Молим те, пошаљи ми тог баћушку напоље да ме пусти!“
Није прошло ни две секунде, а врата се отварају и ја угледах разбарушеног баћушку, сав унезверен, навукао само мантију по голом телу, гледа около и спази мене.
„Ах, је л` ти Српка?“
„Ја сам Српка!“
„Дођи `вамо!“
И пусти ме у собу Светог Јована Шангајског, и ја заблагодарих: „Хвала ти, Свети Јоване, знала сам да ме нећеш оставити!“
А са Светим Јованом Шангајским имам дивних, дивних ствари! Једна од њих је и ова: на путу за Острог с нама је била једна женица, с којом смо се тамо упознали, доста млађа од мене, која је била удата и имала је дете. Када је други пут ишла на Острог, ишла је и једна моја сестра, која је седела иза ње и чула како ме оговара: да сам никаква, ружна, и како је могао онако згодан момак да мене одведе у Америку – такву никакву. То је она мени пренела (ето, никад не знаш кад ће ко шта чути). Иако сам је након тога сретала, никад јој ништа нисам рекла. Али једног дана, идући на акатист Мајци Божијој, она мени каже:
„Хајде, сврати код мене!“
И ја, пошто знам шта мисли о мени, ко велим шта ћу да свраћам, немам потребе. И одбијем је. Следећег петка дођем на акатист, дође и она, и поново ме моли (то је било пред Божић). Ја је поново одбијем. Трећег петка се изнова срећемо и тада ме замоли да свратим.
„Станујем ту близу, па да видиш мог сина, молим те, сврати! Муж ме је напустио, отишао је за Америку, све је распродао и оставио нас без ичега.“
И мени одједном би жао, и ја навратим.
И седим ја, а у ташни имам триста долара, које сам хтела да поклоним цркви Александра Невског, зато што су написали књигу о Светом Јовану Шангајском
и објавили је; то би био неки мој прилог, што сам упознала тако великог светитеља и отишла у Сан Франциско, као и због свега што ми се догађа, и понела сам уље. И док смо седели код ње у соби, упознала сам јој сестру, и дете, а она ми је испричала о трагичности њеног и сестриног живота, да би ми у једном тренутку рекла:
„Ето видиш, дете ми је болесно, а ја сам писала у Сан Франциско да ми пошаљу уље Светог Јована Шангајског. Ни Свети Јован Шангајски ме не чује! Ни до дана данашњег нисам добила ни одговор, ни уље.“
„Ниси у праву“, рекох јој. „Бог све чује, посебно Свети Јован Шангајски. И није тачно да те није чуо, а ево ти доказ!“
И ја из ташне извадим оно уље, рекавши јој:
„Ево ти ово уље, а ево ти и ових триста долара за дете, да имаш да му купиш шта му треба за Божић. Свети Јован Шангајски чује свакога и више никад да то ниси рекла!“
Жена је занемела, али и ја се нађох у чуду, но не би мене Свети Јован Шангајски довео у ту кућу да није било разлога. Њима је све то било потребније него цркви Александра Невског.
Исто ми се десило и кад сам носила уље Светог Јована Шангајског са собом на часове грчког језика. После школе, један дечак, који је са мном био на часу, приђе ми, рекавши да и он иде у мом правцу, па смо разговарали.
„Покушавам да дођем до уља Светог Јована Шангајског, али никако не успевам“, повери ми се.
Ту га погледам, рекавши:
„Ко ти каже да не успеваш? Ево ти уље Светог Јована Шангајског!“
И ја извадим из ташне и дам му.
Иначе увек имам неколико бочица које чувам у кући и кад год ми то уље нестане, и кад све поделим, мени стигне нова пошиљка из Сан Франциска.