ВЕНЧАНИЕ - Соколов Сергей

слика: Венчање, Сергеј Соколов

 

Моја кума је била у браку двадесет и пет година са мужем – невенчано (били су само грађански регистровани, али нису били венчани). И ја сам одлучила да се они венчају, те отидох до цркве Светог Саве, код њиховог парохијског свештеника, и рекох му:

„Молим вас, упишите за недељу венчање за моју другарицу и њеног мужа, али, знате, они не знају да им ја заказујем венчање, а с обзиром да је сутра субота - ја ћу вам јавити.“

„Они би ионако морали да дођу у суботу на онај предбрачни испит, па дођите и ви са њима, али ако они одбију, ви ми јавите“, додаде свештеник.

„Добро“, потврдих му.

И ми тако закажемо, и ја дођем код њих а они сви на окупу.

„Одлично“, почех ја, „потребни сте ми вас двоје!“

И крене прича, па их упитах:

„Да ли бисте били вољни нешто да ми учините у недељу око поднева?“

Обоје изразише сагласност.

„Идемо на венчање“, наставих.

„Супер! На чије?“

„На ваше!“

Они ту, наравно, побледеше обоје.

„Па знаш...“

„Све ја знам, али сам ја вама заказала венчање код вашег свештеника. Немојте да се брукате! Срамота је да сте двадесет и пет година невенчани.“

„Знаш, немамо крштеницу...“

„О томе ми причате двадесет година, али и то ћемо средити.“

Затим се обратих куму:

„Хајде, седи у кола, идемо нешто да завршимо.“

Сели смо у кола и прво посетисмо цркву где је она крштена и за пет минута добисмо крштеницу. Потом свратисмо у цркву где је он крштен и у истом року добисмо и његову крштеницу. За пола сата све је било сређено.

„Ето видите, а вама треба већ годину дана!“, рекох им. „Него нећете... Знате, за све се треба ангажовати. И сад немој да се брукате, нема смисла пред свештеником!“

А с људима треба поступати по оној јеванђелској: будите мудри као змије, а безазлени као голубови.

И то је, наравно, упалило. Кад је у суботу требало да буде тај предбрачни испит, кренем да уђем у аутобус али не могу – дошао је дупке пун. А треба ми две станице да прођем. Ту се обратих момку, који је стајао на степеништу, да замоли оног изнад себе да се мало повуче како бих могла да уђем на један степеник. Међутим, овај кад је чуо, окрену се и љутито примети:

„Коме ја да се померим?!“

И преко рамена оног дечка мене тресну у нос. Тако ме је снажно ударио да сам ја испала из аутобуса. Овај дечко је, наравно, одмах излетео, не желећи више да се вози. Ја сам ставила марамицу на нос и отрчала на средња врата – само да стигнем што пре. Кад сам, најпосле, стигла, пита мене свештеник:

„Шта ти је са носем? Што држиш марамицу?“

„Добила сам по носу“, одговорих и све му потанко испричах.

„То те овај куси треснуо, јер забадаш нос у његова посла“, додаде отац.

Наравно, младенци су стигли, обављен је разговор, а сутрадан је уследило венчање и све је било у реду.

Када сам била у посети код пријатељице, (била је ту и њена мајка, као и ћерка, а све три су католкиње), њена мајка, која ме је јако волела, имала је обичај да ме пита нешто о вери, иако је била тврдокорна католкиња. Али старица је била уистину побожна. Једном ме је питала о свештенству: да ли је боље наше свештенство које је у браку, или њихово које је безбрачно? Рекох јој да нећу ја да одређујем шта је боље, већ нека сама процени.

Њихови свештеници су насилно утерани у целибат (а да би био у целибату, мораш бити Богом призван, а не на такав начин) од стране папе, који је хтео да има мобилно свештенство, које ће да иде да покрштава по свету, док свештеника са четворо-петоро деце не можеш тако лако да покренеш са места. Зато сад имају проблема са педофилијом, хомосексуалцима, овим-оним, а наше свештенство, има нормалан брачни живот и, свештеник, као брачни човек, који има децу и наилази на исте проблеме као и мирјани, много боље може да помогне људима са њиховим проблемима исте природе. Ту ме је она погледала и рекла:

„Па, по свој прилици је боље бити у браку.“

Овде сам ућутала, али кад сам изашла из њиховог стана, спустивши се спрат ниже и за прећи ми је преостало још пет-шест степеница, одједном је нестало светло и мене је нешто грунуло у леђа таквом снагом да сам ја те степенике прелетела, ударила о врата и све нокте поломила. У том је дошло светло и ја сам се окренула – нигде никога није било! А ударац је био такав да се чинило као да ме је неко роговима подбо у леђа.

Тиме ми је, заправо, дато на знање да ћу сваки пут, учиним ли нешто душекорисно, добити по носу, леђима, физички или вербално... што ће рећи да се куси на тај начин свети. Али ако ти имаш чврсту веру у Бога и у Његово заступништво, Његову помоћ, ти ћеш знати да тебе Господ чува и да овај не може преко онога колико Господ допусти.

 

Претходна - Почетна - Следећа