Све у причама бива

Васкршња бајка, четврти део

ар Михајло, без имало противљења, послуша Старца, те засади суву грану на месту које му се учинило прикладним. Свакога дана ју је услуживао, заливајући је, али се она, ни након године дана, није закоренила.

Друге године цар удвостручи труд, али ни то није помогло.

Треће године он труд утростручи. Ипак, нити је грана оживљавала, нити се цару открила жива вода.

Кад се, на самом измаку треће године, сав уморан, склупча и леже поред укопане гране, из његовог срца потече дуго очекивана река, и сузе, крупне и покајне, почеше да натапају земљу. Након што се људски исплака, он заспа, а ујутро, отворивши очи, занеме од изненађења: грана беше сва олистала, порасла и разгранала се.

Кад је цар Михајло стигао пред Старца, био је сав задихан. Међутим, осмех на Старчевом лицу, као и присутна радост, потврђивали су да је он већ сазнао за вест.

- Оче, време је...? – борећи се за дах, питаше цар.

- Чедо, постоје разна времена, али оно које теби сад предстоји тражи следеће: да се вратиш до олистале младице и на њој издвојиш три гране. Прву грану са северне стране одсеци и од ње начини фрулу; од оне са југа направи штап, а од гране окренуте истоку начини крстић.

Цар и овог пута спремно послуша, и наредних дана приону на посао. Кад је све било готово, поново се упути Старцу.

Након што је добро осмотрио израђене предмете, Старац рече цару:

- Време је да пођеш...

- Да пођем... Али куда, оче?!

- Тамо одакле си дошао, чедо – одговори Старац загонетно.

- Како... одакле сам дошао?! Зар си ти, Старче, заборавио да сам се ја упутио на крај света? А ти ме сад враћаш на почетак? Сем тога, ја не знам ни како бих се вратио...?

У том га Старац позва да се попне у дворац и, отворивши западни прозор, рече:

- Реци ми шта видиш!

Цар приђе прозору и погледа, а тамо, сасвим близу, стојећи у измаглици и некако разрушен, налазио се његов дворац. Он затисну надошли јаук, прекривши уста рукама, али се сузе разлише по образима. У истом трену осетио је и сладост и жуч.

- Зар је могуће да сам био тако близу, а да нисам знао? – с чуђењем примети цар.

- Наравно, требало је најпре да прогледаш, чедо – објашњаваше Старац.

- Али, шта се десило са царством? Каква је то измаглица и зашто је дворац готово у рушевинама, оче?

- Е, чедо, то је због царице Теодоре! – рече Старац, удивљено. – Кад су је повели, она се наоружала својим рукодељем и сад јој ни тамошњи волшебник Мрзолик, исти онај који те је преварио, ни његове слуге не могу приступити. Ако би се неко и дрзнуо да јој приђе, на њега би се одмах устремила игла и он би, вриштећи, излазио из њених одаја. Од тог вриска, буке и дреке дворац се и почео распадати, а од прашине се створила измаглица.

На сам помен имена своје љубљене царице, устрепта царева душа и он приступи Старцу за благослов.

- Оче, саветујте и благословите, па да кренем!

- Бог да благослови, царе! И упамти: не узимај ништа туђе, што ти буде нуђено за оно што будеш продавао. Нека ти мера увек буде праведна.

Целивајући Старцу руку и топло се с њим изгрливши у знак поздрава, цар Михајло стави у једну торбу израђене предмете, те крену на крај света.

 

аутор: причалица Јелена Јергић

 

Претходна - Почетна - Следећа

 

у.п.: Све слике су преузете са интернета