Шешир мој (15)

 
 
 
 
 
 
 
 
 
Шема
 
 

Да ли је Бог свемогућ?

 

 

Често су противници вере постављали следеће софистичко питање: „Да ли је твој Бог свемогућ? Ако је свемогућ, да ли Он може да створи камен који Он не може да подигне?“

На то питање позната су ми два одговора: један сам одговор дао ја када ми је (док сам био питомац на војној академији) питање поставио један други питомац (кадет) муслиманске вере, а други веома мудар одговор на то исто питање сам чуо од блаженопочившег Патријарха Павла, док сам се једном возио са њим аутобусом од Београда до Краљева 1997. године.

1) Мој одговор:

Друг ми је поставио питање: „Да ли је твој Бог свемогућ и, ако јесте, да ли Он може да створи камен који Он не може да подигне?“

Такво питање је класична философска заскочица, тј. један софизам, чији је циљ да превари слушаоца. Ја сам се замислио, и пошто сам у школи учио и логику, рекао сам му да је то питање бесмислено са становишта Аристотелове логике и да се на такво питање не даје одговор јер је НЕЛОГИЧНО.

Он је тражио да му објасним зашто је то питање нелогично?

Рекао сам му да се у логици, по правилу, постављају најмање две премисе (два исказа, две тврдње) и изводи конклузија (закључак) на основу њих. Дакле, да бих показао нелогичност тог питања, и да бих му то појаснио, хтео сам оно питање да кажем у две поједностављене премисе:

1. Бог све може

2. Може ли Бог оно што не може? (Као што је речено: може ли да створи камен који Он не може да подигне, ја сам то скратио у питање: „Може ли оно што не може?“)

Пошто у првој реченици тврдимо да све може, а у другој као постављамо питање може ли оно што не може, онда сама друга премиса, или исказ, чини само то питање бесмисленим, тј нелогичним, и на основу две премисе, тј. на основу два исказа која се међусобно искључују, не може се логички извући никакав закључак, па је такво питање бесмислено и оно је један обичан софизам.

2) Одговор Патријарха Павла:

Године 1997., ако ме памћење добро служи, док сам службовао у Краљеву као официр, имао сам ту част да сам, ушавши у аутобус који је саобраћао за Нови Пазар, наишао на нашег драгог Патријарха. Но, моје изненађење било је још веће кад сам видео да је моја резервација седишта одмах поред Патријарховог. И започео је разговор који ћу памтити читавог живота. Светитељ ми је између осталог рекао и ову анегдоту:

„Пре неки дан пита ме неки човек пред свим људима:

- Ваша светости, да ли је ваш Бог свемогућ?

А ја га погледам и кажем:

- Јесте.

А он ће даље:

- А кад је Он свемогућ, да ли Он може да створи камен који Он не може да подигне?

Ја га погледам и кажем му:

- Пријатељу, ја бих те нешто запитао, али нећеш да се наљутиш?

А он ће:

- Нећу.

А ја му опет кажем:

- Пријатељу, за сваки случај да те ја питам још једном: а нећеш да се наљутиш?

А он ће мени:

- Нећу.

А ја га и по трећи пут запитам:

- А за сваки случај да те још једном питам да нећеш можда да се наљутиш?

А он ће мени:

- Ма нећу да се наљутим!

И ја му онда кажем:

- Добро, кад нећеш да се наљутиш. А реци ти свима нама да ли ти можеш да будеш паметан?

А он ћути, и ћути, и размишља: ако каже МОГУ, значи није паметан; ако каже НЕ МОГУ, значи опет није паметан. И ћути, и ћути, и на крају каже:

- Ни једно, ни друго, ја већ јесам паметан!!!

И ја му кажем:

- Ето, пријатељу мој, и мој Бог је створио камен који Он не може да подигне!

А он ме запита са чуђењем:

- А који је то камен?

И ја му кажем:

- Ти си тај камен. Не може тебе ни Бог да спасе ако ти нећеш да се спасеш.“

А наш мудри Патријарх је под тим каменом, који је Бог створио а који ни Он не може да подигне, назвао нашу СЛОБОДУ ВОЉЕ, јер Бог неће никога на силу да спасава.

Мудри Патријарх је знао још да каже: БОГ ЋЕ ПОМОЋИ АКО ИМА КОМЕ.

 

Доситеј Хиландарац

 

Преузето

 

 Владика Андреј - Анегдота о патријарху Павлу

 

Сија ли код вас сунце?

 

 

Македонски краљ Александар дошао је у једну забачену, златом богату покрајину у Африци. Становници су му дошли у сусрет и донели му пуне посуде златних јабука и разног воћа.

„Једите само ви то воће, ја нисам вама дошао гледати ваша богатства, већ да учим од ваших обичаја“, говорио је краљ гостољубивом свету. Тада га поведу на трг где је њихов краљ доносио пресуде.

Управо је напред ступио један грађанин и говорио краљу:

„Ја сам, о краљу, од овога човека купио врећу плеве и у њој нашао велико благо. Плева је моја, али не и нађено злато, а овај човек који ми је продао врећу плеве, неће себи узети злато. Реци му, о краљу, да је узме – јер то је његово!“

Његов противник одговори:

„Ти се бојиш да урадиш неправду, а ја не треба да се бојим тако нешто узети од тебе? Ја сам теби с врећом продао све што је у њој, зато задржи своје! Реци му, краљу, да је тако!“

Краљ упита првога има ли он сина. Он му одговори:

„Да!“

Тада упита другога има ли он кћер, и тај му потврди да има.

„Па добро“, рече краљ, „обојица сте поштени мужеви: ожените своју децу заједно и подајте њима нађено благо као венчани поклон. То је моја пресуда!“

Александар се зачудио кад је чуо краљеву пресуду.

„Јесам ли неправедно пресудио“, питао је краљ, „да се ти тако чудиш?“

„Нипошто“, одврати Александар, „али у нашој би се земљи другачије пресудило.“

„А како?“, питао је афрички краљ.

„Обојица завађених“, узврати Александар, „изгубила би главе, а благо би припало краљу.“

Тада афрички краљ склопи руке и упита:

„Сија ли код вас сунце? Даје ли вам небо још увек кишу?“

Александар одговори:

„Да!“

Афрички ће краљ на то:

„То је тако због недужних животиња које живе у вашој земљи: јер над таквим људима не треба да сија сунце нити да им небо кишу шаље!“

 

Преузето

 

Да си ти боља и они би били бољи

 

 

Кад је Свети Сава разговарао са својим свештеницима, један сачека да остану насамо, па га замоли за савет:

- Свети Оче, свако јутро ми једна баба долази у цркву, стане пред икону Светог Јована Крститеља, па почне наглас да му се жали: „Син ме не слуша, снаја ме вређа, унуци ме не поштују, комшиница ме оговара, комшија ме мрзи...!“ Не знам шта да радим.

- Послушај ме, чедо, па уради овако: дођи пре ње у цркву, сакриј се иза иконе Светог Јована, па кад она заврши са својим жалбама, а ти јој, онако сакривен, да мисли да јој сам Свети Јован говори, кажи: „А ти мало размисли како се ти понашаш према њима. Да си ти боља и они би се према теби боље понашали!“

Захвали се свештеник Светом Сави, па тачно тако и уради. Кад чу баба да јој Свети Јован одговара, веома се изненади, али се брзо прибра, па му љутито рече:

- А ти, да си краћи језик имао, не би ти главу одсекли!

Чак је и Светом Јовану нашла ману!!! Само себи – није!

 

„Светосавско звонце“ бр. 8/2012.

 

Преузето

 

 

Шешир мој (14)

 
 
 
 

Васкршња бајка, седми део

ад је стигао на ливаду, стадо је већ било спремно за полазак и он га, извадивши штап, лагано потера ка дворцу. Међутим, овога пута је Мрзолик послао неколико својих ухода да му на путу украду коју овчицу, како би могао да испуни свој мрски наум.

Цар Михајло, приметивши неко комешање и узнемиреност, зађе међу овце и примети неке сенке како, пртећи вреће на леђима, замакоше у оближњи шумарак. У том тренутку он подиже високо штап и лупи њиме о земљу. Истог часа из земље искочи мноштво пољских мишева, који потрчаше за лоповима и, прогризавши им вреће, ослободише украдене животиње, те их вратише у стадо. Притом помогоше цару да их у тачном броју врати у дворац и ваљано обави и други поверени му посао.

Најтоплије се захваливши пријатељима мишићима, цар уредно уведе стадо у тор, а сам се попе у престону дворану, где га дочека волшебник. Наравно, и овога пута Мрзолик је био обавештен о свим детаљима, нарочито о необичности штапа из торбе.

- Је ли посао обављен како је заповеђено? – упита још издалека.

- Јесте. Све и једна овца је у тору – одговори пристигли цар.

- А јеси ли сам обављао посао, или ти је неко помагао...?! – у гласу Мрзолика подједнако се осећао и гнев и радозналост.

- Штап ми је био помагач – изјави цар кротко, извукавши га из торбе.

Мрзолику се ужарише очи.

- Могу ли да га примим у руке? – упита пожудно.

- Не. Тај не служи ником сем власнику...

- Продајеш ли га?

- Та ко би га купио? Повисока му је цена...

- Продај га мени, не питам шта кошта! Даћу ти земље, стоке, богатства, куле, градове...! - готово преклињући и на коленима убеђиваше га Мрзолик.

- Добро, де! – пристане цар најпосле. – Не треба ништа од тога, само ми врати круну.

- Али то значи и дворац и царство?! – наједном поче да се снебива волшебник.

- Да, то значи управо то. Наравно, ја те не силим... Можда, најпосле, и понудим неком другом штап, ако га ти нећеш.

- Не, не! Ево ти круна, и дворац, и царство! Купујем штап! – викаше Мрзолик у свом безумљу.

Кад цар Михајло поврати круну, дворац и царство, он, поштујући договор, предаде волшебнику скупо купљени штап. Али, авај, она жива вода у њему повреди му руке још јаче него фрула, да не могаше ни да га баци, већ га с болом испусти. А штап, тек што паде на под, и сам испари.

- Црве бедни! – ригаше Мрзолик гневно. - Добио си злато и круну, али не заборави да ја још увек имам у поседу благо веће од тога!

Ово се, дакако, односило на царицу Теодору, која не излазаше из царевих мисли.

- Имаш, али ко зна да ли и ја у торби немам нешто што би тебе, вештог чаробњака, занимало – примети цар Михајло, настављајући да подгрева волшебникову сујету.

То је, заиста, уродило плодом; јасно се дало приметити како се овај врпољи као на жеравици, те, не могавши да издржи, спусти тон.

- Па покажи, да видим!

- Не иде то тако, Мрзоличе! Ово је ствар од непроцењиве вредности, и потребно је да сви сведоци буду присутни приликом његове продаје и куповине.

- Мислиш: и царица Теодора!? – љутито ће Мрзолик.

- И царица Теодора, дакако.

- Она не може! – противећи се, изјави волшебник.

- Онда ништа...! – одмахну цар кобајаги незаинтересовано.

Али не стиже он ни да се окрене, кад волшебник викну:

- Сви да се искупе овде, и царица Теодора да се приведе! Одмах!!!

Ни трепнуло се није, кад се сва престона дворана испуни црнгаравим сподобама. Најзад, уз велику пометњу, доведоше и царицу Теодору.

Како је угледа, цар се зарадова и с тешком муком одоле срцу да не крене у њеном правцу, будући да им је обома велика опасност претила. Смиреној царици је био довољан и поглед да разуме како још није време за сусрет који толико дуго прижељкиваху обоје. Сједињени у молитви, они се препустише догађајима, хватајући се с искушењима у коштац.

- Као што видиш, сви смо ту – рече нестрпљиво Мрзолик. – Дакле, да видимо о каквом се мрачњаштву ради?

- Није то никакво мрачњаштво – објашњаваше опрезно цар, пазећи на речи. – За разлику од твојих трикова, који и нису нешто, овај предмет је уистину осведочен у оном што чини.

Ово у толикој мери заголица Мрзоликову машту, да се он сав претворио у уво.

- Ето, на пример, онај твој трик са ишчезнућем! Колико је држао воду? Хајде, реци! А ево, само кад би додирнуо овај предмет, не само да би нестао, већ никад више не би пожелео ни да се вратиш са места на које би отишао...

Тренутак-два и Мрзолик је поверовао, али опрезно изјави.

- Дај најпре уверење!

- Ти сам изабери себи најпотчињенијег, те нека га он додирне, па ћеш се уверити. Сигуран буди, тај се вратити неће!

И заиста, без много размишљања, волшебник гурне првог до себе да испита ваљаност предмета. Овај, сав устрашен, тек што пружи руку и дотаче га, испари без гласа. А како се није враћао, то код Мрзолика изазва подозрење и он намах помисли како је нашао нешто боље. Плашећи се да би могао засести на његово место, брже-боље и сам потури руку.

- А не! – дочека цар Михајло. – Не док не ослободиш царицу Теодору!

- Ослобађам је. Узми и њу, и благо, и круну! Дај то што имаш у торби! – сав киптећи од нестрпљења наваљиваше Мрзолик.

И пружи цар Михајло торбу, а волшебник, како завуче руку у њу, нестаде занавек, заједно са свим осталим црнгаравим сподобама. Након тога, цар Михајло извуче крстић и с њим на врату крену у загрљај вољеној жени. Тако сједињени у љубави живеше во вјеки вјеков.

Остало нам је још да кажемо како је Мрзолик, заједно са својим црнгаравим слугама завршио на месту одакле се чуо само плач и шкргут зуба, али са којег није могао да се врати све док цар Михајло држаше крстић свој о врату. Но, мудри цар је био далековид, те је и својим потомцима, које је изродио са царицом Теодором, израдио исте такве крстиће, а они опет својој деци.

Оно стадо се, након ишчезнућа страшног Мрзолика, будући да је са њим нестала сва магија, повратило у људе (волшебник је све људе царства претворио у овце).

Кутија царице Теодоре се, по њеном завештању, преносила с колена на колено женској деци. А да се не би заборавили ови догађаји, и да би њихови потомци знали како да се од злобе бране, то је царица вредно похрањивала у кутију све догађаје, вешто их осликавајући иглом по платну.

Да, добро сте разумели: и мала шваља је била потомак ове царске породице. Али ни ово што будемо напоменули неће бити мање важно, а то је: да ли је ова прича стигла своме крају или почетку? Заиста, тешко би било рећи, знајући да, како постоје успомене прошле, тако исто постоје и успомене будуће.

Ко чита, нека разуме!

 

аутор: причалица Јелена Јергић

 

Претходна - Почетна

 

 Васкршња бајка на званичном сајту

 

у.п.: Све слике су преузете са интернета.

 

 

Васкршња бајка, шести део

дмах након тога, Мрзолик позва цара Михајла да крене за њим како би га упознао са дужношћу која му предстоји.

- Видиш, тамо се налази њива – показа прстом у одређеном правцу. – Имаш на располагању свега један дан да је овршиш и све и једно зрно пренесеш у за то намењену одају у дворцу. Упамти, твој живот овиси о том послу!

Цар кимну главом у знак одобравања и, упртивши торбу, крену на извршење задатка.

Наравно, Мрзолик није могао да издржи, те чим цар изађе из дворца, он пожури да о свему обавести заточену царицу Теодору. Она пак, чувши о стварном науму свог мучитеља, премда и осетивши како све у њој устрепта на сам помен имена љубљеног, не удовољи овом да покаже ни речју ни делом ишта од својих скривених мисли.

То је на њега деловало горе него да га је убола иглом, јер смиреност њему беше мрска и страна, те по изласку из њених одаја изнова потресе дворац. Тај тресак прозора, увијање дасака, стругање камена у зидовима и поигравање земље услед урлања, циче и дивљања, само додатно охрабри цара Михајла, знајући да је његова љубљена жива и да напаснику одолева.

Ту, где је била назначена њива, било је прилично видније. Међутим, по положају сунца, цар Михајло схвати да времена нема много, а њива беше непрегледна. Стога он, сетивши се својих малих пријатеља, извуче фрулу из торбе и засвира. Наједном га окружи мноштво малих врабаца, које он замоли за помоћ.

И стварно! Не прође много времена, а птице овршише жито, пажљиво пребројавши свако зрно с влати, и за тили час све пренесоше у дворац. Цар Михајло, топло им се захваливши и душом данувши, врати се да о обављеном послу извести Мрзолика.

Међутим, док се то све дешавало, један од Мрзоликових поданика је све помно пратио из прикрајка и, пре него што ће цар Михајло и стићи у дворац, о свему подробно известио свог господара.

- Је ли посао ваљано обављен? – упита Мрзолик с врата пристиглог цара.

- Сасвим - одговори овај.

- Јеси ли имао помоћника у послу? – интересоваше се волшебник, жељан да сазна више о чудесном инструменту.

- Јесам – признаде цар. – Ову фрулу...

Како је извуче из торбе, Мрзолик појури ка њему, али му цар не допусти и да је узме.

- Могу ли да засвирам на њој? – као некад, додвораваше се лукаво.

- Не. Она може да свира само у рукама власника, и никога другог – вешто се поигравао цар, дижући фрули цену.

- Па да је купим онда...?! – наваљиваше Мрзолик неумитно.

- Не знам. Скупа је она...

- Колико? Реци колико кошта! Ево даћу ти за њу било коју драгоценост света, најлепше коње, бродове, робље - само ми је продај!

Цар, тобоже замишљен над фрулом, најзад попусти:

- Ето, не треба ништа такво, довољно ће бити да ми вратиш оно благо из моје ризнице.

Мрзолику не беше право, али желећи пошто-пото да добије фрулу, премда и невољно, пристане.

Цар сачека да му изброје благо, а отац маленог врапца, стојећи на прозору, будно мотрише и, кад примети да је убачен златник више, он улети у одају и гурну с врха злослутни новчић. Тако мера би праведна и цар, примивши назад своје, даде Мрзолику фрулу. Међутим, тек што је фрулу примио у руку, кад од оне живе воде осети страшан бол и несносни жар, те је одбаци далеко од себе, а она истог трена испари.

Ово додатно огорчи Мрзоликову и тако гневну нарав, те се он с још већом мржњом унесе цару у лице, наређујући му следеће:

- Из ових стопа да си кренуо на моју ливаду и да ми до краја дана доведеш стадо са паше! Упамти, буде ли само једно јагње фалило – умрећеш!

Цар Михајло поново напусти дворац, идући за послом.

 

аутор: причалица Јелена Јергић

 

Претходна - Почетна - Следећа

 

у.п.: Све слике су преузете са интернета.

 

Васкршња бајка, пети део

орачајући ка дворцу, да би прекратио пут, он извуче из торбе фрулу и засвира. Птице, ушушкане у крошњи стабала, весело се натпеваваше са њим.

Наједном, зачу цар неко ситно и плачно пијукање. Скренувши да види одакле долази, угледа у трави птића-врапчића. Цар га нежно подиже, потражи у оближњем грмљу гнездо, те врати родитељима младунца. Док се враћао на пут, отац врабац цвркуташе за њим:

- Џив-џив! Ако теби некад устреба помоћ, само засвирај у фрулу!

Идући даље, цар извади штап и стаде се њиме поштапати. У једном тренутку, штап уштину змијин реп; змија, која само што није прогутала пољског мишића, болно засикта и отпуза у густиш. Родитељи малишана, отворивши устрашене очи и угледавши га живог, цикнуше од радости, а отац захвали цару, говорећи:

- Цију-ци! Ако теби некад устреба помоћ, само лупни штапом о земљу!

Вративши штап у торбу, цар продужи својим путем и ускоро се нађе у прашњавој измаглици. Ту је владала потпуно другачија атмосфера.

Уместо веселог поја птица, чуло се тужно јецање, које је ветар проносио, а од кога се подизала коса на глави.

Но, јача од страха била је царева туга. Гледајући у каквом је стању дворац, преплави га горко кајање. И пустивши сузу над данима прошлим, он се потом духом усправи и са свом одважношћу пожури ка дворцу.

Није могао да каже да ли је био дан или ноћ кад је покуцао на капију, јер овде, од силне прашине, сунцу није био дозвољен приступ.

Врата му отворише две црнгараве сподобе.

- Шта тражиш овде, бедо људска? – упиташе га злобно.

Не желећи да се превише упушта у разговор, цар Михајло им кратко одговори:

- Посао...

- А шта имаш у торби? – додаше сумњичаво.

Скривајући од њих садржај торбе, он загонетно узврати:

- Зависи! Неком обичном може да личи на какве играчке, али само ретким познаваоцима на нешто несразмерно другачије...

Ова тајанственост разгори у њиховим очима похлепни сјај, те се брзо предадоше слаткоречивости.

- Да ти ниси какав продавац?

- Не, нисам. Рекох вам да сам у потрази за послом – одговараше цар Михајло без много објашњења.

Видевши да се дошљак није дао преварити, и притом горећи од жеље да сазнају шта има у торби, сподобе одлучише да га пусте унутра и представе своме господару, страшном волшебнику Мрзолику.

Наравно, то је било баш оно што је цар Михајло и прижељкивао. А како су се њих двојица већ срели, то га Мрзолик дочека подругљиво.

- Гле, гле! Па то је, ни мање - ни више, већ сам цар Михајло! Кажеш, тражиш посао, је ли?

- Да, тражим – потврђиваше цар.

Обишавши око њега и пажљиво га загледајући, Мрзолик не издржа да не упита:

- А шта имаш у торби?

- Неке стварчице од дрвета.

- Зар то?!

- Да, то...

Ако је код оних сподоба торба изазвала сјај у очима, код Мрзолика је у погледу избио пламен. Било је очигледно да се по сваку цену жели докопати њеног садржаја. Но, то је могао да уради само на један начин.

- Добро, ако тражиш посао – добићеш га. Али знај, не буде ли он био ваљано урађен - погинућеш! Јесмо ли се разумели? – грмело је из Мрзоликових уста, док се надносио над царем.

- Да, разумели смо се – прихвати овај, нимало устрашен.

 

аутор: причалица Јелена Јергић

 

Претходна - Почетна - Следећа

 

у.п.: Све слике су преузете са интернета.


 

Васкршња бајка, четврти део

ар Михајло, без имало противљења, послуша Старца, те засади суву грану на месту које му се учинило прикладним. Свакога дана ју је услуживао, заливајући је, али се она, ни након године дана, није закоренила.

Друге године цар удвостручи труд, али ни то није помогло.

Треће године он труд утростручи. Ипак, нити је грана оживљавала, нити се цару открила жива вода.

Кад се, на самом измаку треће године, сав уморан, склупча и леже поред укопане гране, из његовог срца потече дуго очекивана река, и сузе, крупне и покајне, почеше да натапају земљу. Након што се људски исплака, он заспа, а ујутро, отворивши очи, занеме од изненађења: грана беше сва олистала, порасла и разгранала се.

Кад је цар Михајло стигао пред Старца, био је сав задихан. Међутим, осмех на Старчевом лицу, као и присутна радост, потврђивали су да је он већ сазнао за вест.

- Оче, време је...? – борећи се за дах, питаше цар.

- Чедо, постоје разна времена, али оно које теби сад предстоји тражи следеће: да се вратиш до олистале младице и на њој издвојиш три гране. Прву грану са северне стране одсеци и од ње начини фрулу; од оне са југа направи штап, а од гране окренуте истоку начини крстић.

Цар и овог пута спремно послуша, и наредних дана приону на посао. Кад је све било готово, поново се упути Старцу.

Након што је добро осмотрио израђене предмете, Старац рече цару:

- Време је да пођеш...

- Да пођем... Али куда, оче?!

- Тамо одакле си дошао, чедо – одговори Старац загонетно.

- Како... одакле сам дошао?! Зар си ти, Старче, заборавио да сам се ја упутио на крај света? А ти ме сад враћаш на почетак? Сем тога, ја не знам ни како бих се вратио...?

У том га Старац позва да се попне у дворац и, отворивши западни прозор, рече:

- Реци ми шта видиш!

Цар приђе прозору и погледа, а тамо, сасвим близу, стојећи у измаглици и некако разрушен, налазио се његов дворац. Он затисну надошли јаук, прекривши уста рукама, али се сузе разлише по образима. У истом трену осетио је и сладост и жуч.

- Зар је могуће да сам био тако близу, а да нисам знао? – с чуђењем примети цар.

- Наравно, требало је најпре да прогледаш, чедо – објашњаваше Старац.

- Али, шта се десило са царством? Каква је то измаглица и зашто је дворац готово у рушевинама, оче?

- Е, чедо, то је због царице Теодоре! – рече Старац, удивљено. – Кад су је повели, она се наоружала својим рукодељем и сад јој ни тамошњи волшебник Мрзолик, исти онај који те је преварио, ни његове слуге не могу приступити. Ако би се неко и дрзнуо да јој приђе, на њега би се одмах устремила игла и он би, вриштећи, излазио из њених одаја. Од тог вриска, буке и дреке дворац се и почео распадати, а од прашине се створила измаглица.

На сам помен имена своје љубљене царице, устрепта царева душа и он приступи Старцу за благослов.

- Оче, саветујте и благословите, па да кренем!

- Бог да благослови, царе! И упамти: не узимај ништа туђе, што ти буде нуђено за оно што будеш продавао. Нека ти мера увек буде праведна.

Целивајући Старцу руку и топло се с њим изгрливши у знак поздрава, цар Михајло стави у једну торбу израђене предмете, те крену на крај света.

 

аутор: причалица Јелена Јергић

 

Претходна - Почетна - Следећа

 

у.п.: Све слике су преузете са интернета

 

Васкршња бајка, трећи део

утао је дуго, а глад и жеђ му беху стални сапутници. Но, највећа мука му беше та што нико није знао да му каже како да стигне на крај света, ни где се он налази. Најпосле, готово свенуо и једва стојећи на ногама, стиже он и пред некакву војарну.

Кад је покуцао на капију, врата му отвори стражар.

- Бог с тобом, јуначе, којим добром? - упита он, загледајући придошлицу.

- Не добром, но невољом - с муком изусти цар Михајло, који се од умора и малаксалости стропошта на земљу.

Тугаљиво лице стражара се у тили час надви над несрећником. И, подигавши га, поможе му да уђе у круг.

Увевши га у некакав собичак, он замоли тамошње братство да га угосте. Ови га љубазно послушаше: паћеника окупаше, па и обукоше, а најпосле и нахранише и напојише. Потом му и кревет разместише, а цар, како леже на њега – заспа.

Спавао је три дана и три ноћи. Кад се с јутром пробудио и присетио где се налази, он, изашавши из собе, пође у разгледање места и да се распита код братства знају ли они где би могао бити крај света.

У дворишту је све врвило као у мравињаку: сваки војник је имао своје задужење и журио је да га заврши. Док им је цар Михајло прилазио, и сам се прихватао посла и помоћи, правећи се слугом, а све користећи прилику да се разговори с људима. Међутим, нико није умео да му одговори где се налази оно што тражи.

Његова туга се изнова продуби у тој мери да помисли како је свему крај. Међутим, некако баш у том тренутку наиђе један млади војник и, сазнавши од братије за муку придошлице, приђе овом и веселим гласом рече:

- Брате, најбоље би било да о томе питаш нашег Баћушку! Он је овде најстарији и најискуснији војник, и брине о свима нама; он ће сигурно твојој бољци наћи лека.

У цара Михајла напречац заигра срце.

- А где да нађем Баћушку, рођени?

- Ја се управо враћам од њега. Иди овом стазом, којом сам ја дошао, и наћи ћеш га.

Не чекајући да му се двапут понови, цар Михајло пође трком, осећајући да му сав живот зависи од тог сусрета.

Стаза којом је ишао у почетку беше проходна, али се потом поче сужавати, јер ју је околно грање стешњавало. А онда, кад стиже до највећег густиша и рукама рашири грање пред собом, цар Михајло занеме од призора: пред њим се, стојећи и на небу и на земљи, сав окружен облачком, указао величанствени дворац. На његовом самом степеништу седео је седи Старац, који је у рукама држао чвориће, окрећући их.

Цар разгрну грање још шире, да би могао да изађе на чистину и, у журби да приђе Старцу, наједном се спотаче о неку суву грану и притом посрну. Ипак, успе да задржи равнотежу па се лагано стаде успињати степеништем.

- Помаже Бог! – поздрави цар Михајло, ставши пред Старца.

- Бог ти помогао, царе Михајло! – узврати радосно Старац, дочекујући га. – Јеси ли се одморио?

Већ само то што га позва по имену, цара удиви, будући да се њих двојица никада пре нису срели.

- Извињавам се ако вас ометам у послу, оче – учтиво примети цар, загледан у Старчеве руке.

- Никако, рођени. Ово је више део војничког живота, средство које нам помаже да саставимо крајеве с почецима и почетке с крајевима – одговори Старац, значајно га погледавши.

Како чу ово, цар Михајло паде пред његова колена и, замоливши Старца да га саслуша, изасу пред њега сву тегобу душе, ништа не утајивши. Најзад, кад исповест приведе крају, упита га:

- Да не знаш ти, оче, где је крај света?

Старац, погнувши мало главу, рече:

- Хм, да. А ко зна, царе, да није ближе но што би се и помислило...

- Дакле, знаш...?! – узвикну цар, ни сам не знајући да ли је више збуњен или обрадован. - Говори, премили оче, говори, на пут да се спремам!

- Велик је то подвиг, дете моје, а непријатељ силан. Ти сам много си слаб - одговараше му Старац, усправивши се. – Овакав да уђеш у битку – одмах би поражен био! Та још ни воду живота ниси познао!

- Воду живота!? – чудио се цар.

- Да, воду живота. Док не познаш воду живота, ти нећеш ни ојачати, ни за бој стасати.

- Па шта да радим, оче?

Старац га врати до оне суве гране, о коју се спотаче, и рече:

- Узми је, усади у земљу, заливај и окопавај док не олиста и не разграна се. То ће ти бити војничко послушање.

 

аутор: причалица Јелена Јергић

 

Претходна - Почетна - Следећа

 

у.п.: Слике су преузете са интернета.

Васкршња бајка, други део

ивео једном много добар и честит цар, у којег беше веома немиран и ветропираст син. Гледајући га, поче се добри родитељ плашити за царство, које ће му, по његовој кончини, бити поверено. Стога одлучи да му још за свога живота пронађе добру невесту, како би женидбом смирио његов немиран дух.

Како одлучи, цар тако и крену да уради.

Тражећи дуго и помно, он најзад нађе девојку која му омили. Била је то принцеза Теодора, ћерка владара царства на Истоку.

О њеној лепоти рашчуло се по целом свету: њен поглед је био испуњен добротом, руке нежне од милости, усне румене од благих речи, а стас витак, коме ниједан ветар није могао пореметити узвишеност мисли. Где год је ишла, са собом је увек носила једну необичну кутију, у којој је држала своје рукодеље: платно, конце и иглу.

Истина, принц није био нимало одушевљен очевим предлогом о женидби. Међутим, када се, током једне посете Источном цару, сусрео са неземаљском лепотом његове ћерке Теодоре, он оста очаран и без имало противљења пристаде на брак са њом.

Свадба је била невиђено раскошна! Славило се и веселило три дана у читавом царству. Но, недуго после свадбе, мудри стари цар леже у постељу и, након краћег боловања, предаде царство и круну сину, те испусти душу и дух свој предаде Богу.

Пошто прођоше дани жалости, живот у царству настави се својим током.

У почетку је млади пар заиста лепо живео и сви уживаху у њиховој брачној радости; све до дана кад се пред капијом дворца не устави путујућа група крајње сумњивих сподоба. Оно што су продавали у толикој мери заокупи пажњу младога цара, да се царица Теодора с правом забрину. Наиме, ови светски преваранти и опсенари владали су таквим триковима какве јоште не видеше људи овога царства.

Одушевљен овим представама, цар Михајло, у ком се распали негдашњи немир, издаде наредбу да се капија дворца широм отвори и гости пусте унутра.

И док се царица Теодора молила Богу да јој мужа од зла сачува, дотле је вођа групе - који је био највећи смутљивац од свих - лукаво и смишљено прилазио цару, неуморно се додворавајући новим и новим магијама.

- Ваше величанство, све ово што вам приказасмо је тек онако – забаве ради. Али ми, који долазимо с краја света, знамо и за боље трикове од ових, само што они нису за свачији џеп!

- У том случају нека се из ризнице изнесе све благо! – нареди цар Михајло у свом безумљу.

И плаћајући дан и ноћ варку за варком, царско злато и драго камење пређе смутљивцу у руке. Но ту се злоба овога не устави; већ код последњег исплаћеног му златника, он поново приступи цару, снисходећи понизно:

- Ваше величанство, ово досад једва да је било загревање. Али и над овим триковима постоје трикови које јоште не виде свет... Само, за њих се велика цена плаћа!

- Дајем круну да видим! – викну цар у све већем лудилу, услед чега у дворани наста тајац.

И заиста, пред очима свих присутних почеше да се смењују, један за другим, разни трикови какве не памти свет.

Прође дан, и прође ноћ, а цар Михајло остаде и без блага, и без царства. Но злоба незаситна и трећи пут му приступи, голицајући његову омађијану машту.

- Ваше величанство, све ово није ништа у поређењу са триком чија је цена јединствена и још се није нашао нико довољно храбар да плати!

- Како? Па ја више немам чиме да платим! О чему то говориш, несрећо? – говораше цар у бунилу.

- Постоји благо за које цар не зна, а које може да подмири вредност трика. Само... да ли је цар вољан да плати? – говораше препредени лукавац, поигравајући се.

- Хм, кажеш да имам благо за које не знам...?! Па кад већ не знам за њега, то ме ни растанак са њим неће болети, зар не?

И набацивши некакав осмех на лице због своје довитљивости, цар Михајло викну:

- Плаћам! Показуј трик!

Смутљивац, силно обрадован његовим пристанком, злурадо пљесну рукама, а цела ова група, заједно са благом и царством у трену ишчезе.

Заиста, било је ово нешто невиђено! Цар, обревши се у изненадној пустоши, у почетку осети сладост одушевљења, али кад виде да се нико и ништа не враћа, поче да га обузима нека језа и страх, те се он, дошавши себи, сети царице и поче да је дозива.

А од царице Теодоре не беше ни трага! Њу су, као бесцен-благо за које цар није знао, ови опсенари одвели са собом.

Како се само стужио млади цар, али не могаше, од јада, сузу једну да пусти! Преварен и опустошен, униженог достојанства, он стаде да се премишља шта му је чинити. Али не могавши да смисли ништа што би га иоле орасположило, осврну се у круг и напречац изабра пут, те крену њиме на крај света по своју вољену царицу Теодору.

 

аутор: причалица Јелена Јергић

 

Почетна - Следећа

 

у.п.: Слике преузете са интернета.