Петак, Мај 30, 2014

2.Кор. 12,9

Преподобни Амфилохије Почајевски 

 

За време мог боравка у Почајевској лаври, дакле у Русији, пришао нам је један омален монах – ћосав. Иако је превалио тридесету, није имао ниједне длаке на бради, али је имао дугачку плаву косу, па нам је личио на анђелка, на мало дете. Сазнавши да смо Срби и да ходочастимо, он нам је пришао, молећи да пође са нама као паломник (поклоник), будући да он нема пара нити ичега чиме би могао себи приуштити путовање. И ми га повезосмо. А он је некако стално био уз мене; можда из разлога што сам од своје хране одвајала пола њему, па се везао.

Кад смо изашли у Почајеву, ја сам купила неке књиге које ми је моја игуманија наручила, а које су биле прилично тешке. Сунце је грејало да је температура ишла преко четрдесет степени. Мислила сам да ћу се онесвестити: ем носим те тешке књиге, ем жарко сунце, уморна, гладна – више нисам могла да стојим на ногама, да би ми он (монах) пришао, те почео вући за рукав, говорећи:

„Хајдемо на гроб где је сахрањен Свети Амфилохије Почајевски! Ту има пуно сахрањених светитеља. Дођи, молим те! То гробље је чудо! Близу је.“

„Па не могу“, одговарах се ја, „видиш да вучем ове књиге!“

„Али, кад те молим! Дођи! Видећеш, добро ће ти доћи!“

И шта сам могла кад видех колико се упео, те рекох:

„Хајде, ако издржим – биће добро.“

И ја упртих књиге, а оно не да гробље није било близу, већ је до њега требало ићи сигурно километар.

Кад сам дошла на гробље, само сам се сручила на једну клупу. Тада нам је пришао један деда, који је Светом Амфилохију Почајевском држао као дете кадионицу. И на његовом гробу стаде нам приповедати о чудима овог светитеља.

Причао нам је о жени која је дошла са ћерком потпуно одузетом, прелепом девојчицом. Мајка га је кукајући молила да је исцели, да би он рекао својој келејници:

„Донеси нож!“

Када је ова донела, он га је пружио мајци, говорећи:

„Ево ти овај нож и убиј то дете.“

„Зашто да је убијем? Па ја сам дошла да ви то дете излечите.“

„Како си убила претходних двадесет и осам, тако убиј и ово. Оних претходних двадесет осам било је лепше од овог детета, а ово дете испашта убиство тих двадесет и осам. И нећу да ти га излечим, иако бих могао, већ ће ти то бити покора до краја живота да се, гледајући њу, сећаш својих абортуса и да на тај начин, ако одгледаш ово дете, спасиш и себе и њу.“

Надовезујући се на овај савет оца Амфилохија жени која је извршила абортус, морам да кажем да је мајка од једне моје пријатељице имала двадесет и осам абортуса. Родила је само две девојчице. Обе ћерке имају болесну децу: моја другарица има ђавоиманог сина, који испушта језиве крике, код које се страшне ствари догађају у кући, а њена сестра има сина који има неку тешку крвну болест и сваки дан му је као поклоњен. Тако да ово што је старац рекао: да дете носи грех мајчин, то је последица управо тих абортуса. Зато жене треба да се добро замисле шта раде и док су још живе да покушају да окају тај грех, јер је и то могуће – Господ све прима.

Има такође прича како су код Светог Амфилохија Почајевског дошли муж и жена са сином који није могао да говори и молили су светитеља да га исцели. Тада је Светац почео да прича, али у трећем лицу, о свим убиствима која је дечаков отац, као КГБ-овац, учинио, колико је људи побио, што је било непознато свима, чак и његовој жени. Затим је рекао, не именујући га ниједном, да због тога дете не говори. Ту се отац окренуо и побегао. Свети Амфилохије је исцелио дечака, а кад се жена вратила кући затекла је мужа како кука и плаче испред иконе, говорећи:

„Знаш, он је испричао све што сам ја урадио. То нико не зна, ниједног сведока нема, јер сам их све побио. Али очигледно је да постоји други сведок, а то је Живи Господ!“

Зато за све оно што радимо, треба увек да будемо сигурни да имамо два сведока: то су Господ и наша савест, који нас неће оставити на миру док се не покајемо за своје грехове.

Затим нам је деда испричао причу о томе кад је Свети Амфилохије био затворен у лудници, у којој је била затворена и Светлана Алилујева, ћерка Стаљинова. Лекари су га стрпали у собу са најстрашнијим пацијентима, који би га растргли, јер су били звероимани. Кад је он ушао, они су сви поседали поред његових ногу, (као што су поседали лавови око Данила у пећини), и он их је све исцелио.

Лекари су то посматрали кроз прозорче и, кад су га после извели, питали су га да ли би он тако излечио и све остале.

„Да“, рече Свети Амфилохије, „ако ми дате епитрахиљ, свету водицу, крст и Јеванђеље.“

Али они нису на то пристали, рекавши:

„Мало сутра! А шта ћемо онда ми да радимо?“

Међутим, пошто је он излечио Светлану Алилујеву, она, изашавши из болнице, извукла је и њега. Хтела је, потом, да га води за Америку, али он није на то пристао, премда знајући да ће га убити - остао је да помогне свом народу.

Покушавали су неколико пута да га одведу у болницу, али су сви доживљавали страшне несреће на путевима, тако да га нико није успео да одведе све док то Господ није допустио.

Умро је тако што га је келејница тровала. Он је знао да га она трује, али није хтео да јој каже до последњег тренутка, кад је већ било касно за њега. Узевши је за руку, он јој је рекао:

„Како је твоја рука топла, а моја се хлади због ње.“

И ту се упокојио, а она је истог тренутка постала ђавоимана. Патила је дуго, дуго, док се на крају није покајала и исцелила на његовом гробу.

Деда нам је још пуно прича испричао, али најинтересантније од свега је што ја не знам руски! Не знам ни реч руског. И све што сам чула, било је као да ми говори на српском, а превод ми је био у срцу. Значи, осећала сам да се превод догађа ту у том делу где ми је срце.

То је вероватно била награда што сам послушала овог монаха, што сам вукла и теглила оне књиге на четрдесет степени и што га нисам одбила из сажаљења; просто ми је било жао да га одбијем код његовог силног инсистирања.

Господ увек све награди, сваки и најмањи труд.

Ако је било потребно да одем у болницу и да преживим то што сам преживела како би се нечији душа спасла, (као оне жене о којој већ говорих, а и сад сам у контакту са три особе које преко мене уче о Господу), значи да сам морала не само због себе, него и због њих да будем у болници. Моја сестра се од ове моје болести потпуно променила: она је била затворена, из собе није излазила, а сад се вратила у нормалу. Господ преко моје болести помаже онима око мене.

Слава Ти, Боже, и хвала!

 

Претходна - Почетна - Следећа

 

Чудеса Почајевске лавре

 

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме