Васкршња бајка, седми део
ад је стигао на ливаду, стадо је већ било
спремно за полазак и он га, извадивши штап, лагано потера ка дворцу. Међутим,
овога пута је Мрзолик послао неколико својих ухода да му на путу украду коју
овчицу, како би могао да испуни свој мрски наум.
Цар Михајло, приметивши неко комешање и узнемиреност, зађе међу овце и примети неке сенке како, пртећи вреће на леђима, замакоше у оближњи шумарак. У том тренутку он подиже високо штап и лупи њиме о земљу. Истог часа из земље искочи мноштво пољских мишева, који потрчаше за лоповима и, прогризавши им вреће, ослободише украдене животиње, те их вратише у стадо. Притом помогоше цару да их у тачном броју врати у дворац и ваљано обави и други поверени му посао.
Најтоплије се захваливши пријатељима мишићима,
цар уредно уведе стадо у тор, а сам се
попе у престону дворану, где га дочека
волшебник. Наравно, и овога пута Мрзолик је био обавештен о свим детаљима,
нарочито о необичности штапа из торбе.
- Је ли посао обављен како је заповеђено? – упита још издалека.
- Јесте. Све и једна овца је у тору – одговори пристигли цар.
- А јеси ли сам обављао посао, или ти је неко помагао...?! – у гласу Мрзолика подједнако се осећао и гнев и радозналост.
- Штап ми је био помагач – изјави цар кротко, извукавши га из торбе.
Мрзолику се ужарише очи.
- Могу ли да га примим у руке? – упита пожудно.
- Не. Тај не служи ником сем власнику...
- Продајеш ли га?
- Та ко би га купио? Повисока му је цена...
- Продај га мени, не питам шта кошта! Даћу ти земље, стоке, богатства, куле, градове...! - готово преклињући и на коленима убеђиваше га Мрзолик.
- Добро, де! – пристане цар најпосле. – Не треба ништа од тога, само ми врати круну.
- Али то значи и дворац и царство?! – наједном поче да се снебива волшебник.
- Да, то значи управо то. Наравно, ја те не силим... Можда, најпосле, и понудим неком другом штап, ако га ти нећеш.
- Не, не! Ево ти круна, и дворац, и царство! Купујем штап! – викаше Мрзолик у свом безумљу.
Кад цар Михајло поврати круну, дворац и царство, он, поштујући договор, предаде волшебнику скупо купљени штап. Али, авај, она жива вода у њему повреди му руке још јаче него фрула, да не могаше ни да га баци, већ га с болом испусти. А штап, тек што паде на под, и сам испари.
- Црве бедни! – ригаше Мрзолик гневно. - Добио си злато и круну, али не заборави да ја још увек имам у поседу благо веће од тога!
Ово се, дакако, односило на царицу Теодору, која не излазаше из царевих мисли.
- Имаш, али ко зна да ли и ја у торби немам нешто што би тебе, вештог чаробњака, занимало – примети цар Михајло, настављајући да подгрева волшебникову сујету.
То је, заиста, уродило плодом; јасно се дало приметити како се овај врпољи као на жеравици, те, не могавши да издржи, спусти тон.
- Па покажи, да видим!
- Не иде то тако, Мрзоличе! Ово је ствар од непроцењиве вредности, и потребно је да сви сведоци буду присутни приликом његове продаје и куповине.
- Мислиш: и царица Теодора!? – љутито ће Мрзолик.
- И царица Теодора, дакако.
- Она не може! – противећи се, изјави волшебник.
- Онда ништа...! – одмахну цар кобајаги незаинтересовано.
Али не стиже он ни да се окрене, кад волшебник викну:
- Сви да се искупе овде, и царица Теодора да се приведе! Одмах!!!
Ни трепнуло се није, кад се сва престона дворана испуни црнгаравим сподобама. Најзад, уз велику пометњу, доведоше и царицу Теодору.
Како је угледа, цар се зарадова и с тешком муком одоле срцу да не крене у њеном правцу, будући да им је обома велика опасност претила. Смиреној царици је био довољан и поглед да разуме како још није време за сусрет који толико дуго прижељкиваху обоје. Сједињени у молитви, они се препустише догађајима, хватајући се с искушењима у коштац.
- Као што видиш, сви смо ту – рече нестрпљиво Мрзолик. – Дакле, да видимо о каквом се мрачњаштву ради?
- Није то никакво мрачњаштво – објашњаваше опрезно цар, пазећи на речи. – За разлику од твојих трикова, који и нису нешто, овај предмет је уистину осведочен у оном што чини.
Ово у толикој мери заголица Мрзоликову машту, да се он сав претворио у уво.
- Ето, на пример, онај твој трик са ишчезнућем! Колико је држао воду? Хајде, реци! А ево, само кад би додирнуо овај предмет, не само да би нестао, већ никад више не би пожелео ни да се вратиш са места на које би отишао...
Тренутак-два и Мрзолик је поверовао, али опрезно изјави.
- Дај најпре уверење!
- Ти сам изабери себи најпотчињенијег, те нека га он додирне, па ћеш се уверити. Сигуран буди, тај се вратити неће!
И заиста, без много размишљања, волшебник гурне првог до себе да испита ваљаност предмета. Овај, сав устрашен, тек што пружи руку и дотаче га, испари без гласа. А како се није враћао, то код Мрзолика изазва подозрење и он намах помисли како је нашао нешто боље. Плашећи се да би могао засести на његово место, брже-боље и сам потури руку.
- А не! – дочека цар Михајло. – Не док не ослободиш царицу Теодору!
- Ослобађам је. Узми и њу, и благо, и круну! Дај то што имаш у торби! – сав киптећи од нестрпљења наваљиваше Мрзолик.
И пружи цар Михајло торбу, а волшебник, како
завуче руку у њу, нестаде занавек, заједно са свим осталим црнгаравим
сподобама. Након тога, цар Михајло извуче крстић и с њим на врату крену у
загрљај вољеној жени. Тако сједињени у љубави живеше во вјеки вјеков.
Остало нам је још да кажемо како је Мрзолик, заједно са својим црнгаравим слугама завршио на месту одакле се чуо само плач и шкргут зуба, али са којег није могао да се врати све док цар Михајло држаше крстић свој о врату. Но, мудри цар је био далековид, те је и својим потомцима, које је изродио са царицом Теодором, израдио исте такве крстиће, а они опет својој деци.
Оно стадо се, након ишчезнућа страшног Мрзолика, будући да је са њим нестала сва магија, повратило у људе (волшебник је све људе царства претворио у овце).
Кутија царице Теодоре се, по њеном завештању, преносила с колена на колено женској деци. А да се не би заборавили ови догађаји, и да би њихови потомци знали како да се од злобе бране, то је царица вредно похрањивала у кутију све догађаје, вешто их осликавајући иглом по платну.
Да, добро сте разумели: и мала шваља је била потомак ове царске породице. Али ни ово што будемо напоменули неће бити мање важно, а то је: да ли је ова прича стигла своме крају или почетку? Заиста, тешко би било рећи, знајући да, како постоје успомене прошле, тако исто постоје и успомене будуће.
Ко чита, нека разуме!
аутор: причалица Јелена Јергић
Васкршња бајка на званичном сајту
у.п.: Све слике су преузете са интернета.