(The Christian Martyrs Last Prayer by Leon Gerome)

 

 

 

Академик Ј. Лопухин: „С почетком рата у Карабаху московски лекари су почели, из Закавказја, добијати веома сумњиве предлоге. На пример, да набаве срце. Неколико година раније, до скока инфлације, то је коштало 50.000 рубаља.“

С обзиром на то да се рат углавном водио на територији Азербејџана, и да су већина заробљеника и бегунаца - Азербејџанци, информација је у том погледу долазила углавном од једне зараћене стране.

Дакле, бивши заробљеник, М. Мамедов, прича о свом боравку у логору новинару „Криминалне хронике“: „Највише смо се плашили када би некога од нас одвели у болницу на операцију. Такви се никада нису враћали.“

Молим Андреа Пикоа, представника Међународног Црвеног крста у Бакуу, да прокоментарише слична саопштења. Он је опрезан и кратак: „Често немамо приступ ратним заробљеницима и другим категоријама заробљеника. То нам смета да добијемо јасну слику о ситуацији. Могу само да кажем да правила Женевске конвенције о заштити жртава рата нарушавају обе стране.“

И ево, пред објективом тв камере је - трогодишњи малишан Хасан Хусеинов. Његова подвезана рука виси опуштена, као грана. Начелник бакуанске ратне болнице показује ми рендгенске снимке. Он каже, да је дечак био рањен и да су му у заробљеништву извадили кост. Истовремено, према медицинским приручницима још од пре Другог светског рата, сличне ране лако зарастају и кости срастају уз помоћ гипсаног подвеза. Карактеристично је: да је у датом случају кост извађена заједно са зглобним делом. Могуће је претпоставити, каже лекар, да је то урађено ради потреба трансплантологије.

Тај и многи други случајеви описани су на Међународној конференцији за заштиту жртава рата, која се одржава у јесен 1993. године у Женеви. Руководилац делегације Азербејџана, Наин Абасов, ми је причао, како су, после његовог наступа, однеговани хуманисти из „цивилизованих“ земаља прилазили к њему у кулоарима, уздисали и цедили кроз зубе: „Узалуд, узалуд сте покретали то питање...“

Опет грозни телевизијски кадрови. Ту касету су ми доставиле колеге из Србије. Десетине лешева са карактеристичним изрезима на телу. Присутни лекар потврђује: тим људима су повађени унутрашњи органи. Његове речи допуњује официр војске Југославије. Он саопштава да за новац, наручен од продаје трансплантираних органа, хрватска страна купује оружје.

Дакле, рат покрива трошкове већ на пољу битке! Специјалисти цене: потпуни избор органа - од срца до хипофизе - даје на црној пијаци стотине хиљада долара само од једног даваоца.

Није ли могуће предвидети нов тип рата - не за територију, коју је тешко одржати, већ за људску биомасу.

... Трансплантолози тврде: идеална варијанта за пресађивање је - да у моменту вађења органи још увек раде. У клиникама се то постиже уз помоћ најсложеније апаратуре: после умирања мозга, рад организма се вештачки одржава. Тешко је претпоставити такву технику у рововима. Тамо су заробљеници фактички исто тако незаштићени као и лешеви. У условима конфликта, који достиже крајњу тачку суровости, могуће је претпоставити да са таквим контигентом нема церемонија.

(Напомена: То се тиче не само међународних оружаних конфликата. По подацима заједнице родитеља и рођака погинулих лица, страдалих у догађајима од 21. септембра до 3. октобра 1993. године, криминалној трансплантологији животно важних органа подвргнута су тела убијених и тешко рањених младих људи у рејону Белог Дома приликом напада јељциноваца. Тако је тело снајпером убијене шеснаестогодишње Марине из мртвачнице предато родитељима са повађеним животно важним органима. Штавише, многа тела су ишчезла у потпуности – без трага.)

Из бивше Југославије уосталом долазе вести и о случајевима ритуалне антропофагије - једења срца пораженог Православца. У старини се сматрало да је на тај начин могуће овладати најбољим својствима противника. Тешко је рећи - да ли је ту ствар у сећању крви. У сваком случају, учинивши такав акт, човек мења своју свест: он постаје безгранично суров. Не чине ли таква истинска сатанска посвећења они лекари који се баве вађењем органа на пољу битке и у другим сумњивим ситуацијама? Где је ту Хипократова заклетва? У џеп се трпају хиљаде долара.

 

Јуриј Воробјовски, "Западни пут у апокалипсу"