Помисли

 

(слика са нета)

 

 

 

Враћајући се из набавке за манастир, старија и млађа монахиња сретале су путем много света. Сви су им се клањали и тражили благослов; оне су свима срдачно одговарале и са свима биле љубазне.

У једном трену приђе им један младић; имао је прелепи стас и дивно лице. Он затражи благослов.

Стара монахиња му кратко одговори и продужи даље а млађа је мало застала да прича са њим.

Кад је видела да ће јој сестра отићи, потрча и стиже је.

Старија монахиња је била јако љута и читав пут је само ћутала. Пред манастир јој млађа рече:

- Молим те, реци ми шта сам урадила? Био је учтив и фин. Није било лепо што смо га тако игнорисале. Само смо мало разговарали о вери... Па то није забрањено...

- Слушај, дете! Наравно да није забрањено. Ти кажеш да сте само причали и оставила си га тамо. Међутим, он је сада пошао са тобом. Кад будеш стигла у манастир, он ће те пратити. Кад будеш вечерала, он ће сести поред тебе, ометаће твоју вечеру. Кад будеш почела да се молиш, он ће ти мисли красти. Кад будеш отишла да спаваш, он ће доћи у твоју собу. Кад будеш легла у кревет, он ће лећи поред тебе. Како буде време пролазило, он ће боравити у теби и створити свој свет тамо. Најгоре у свему је што то уопште неће бити он.

 

Лица се заборављају, речи бледе и нестају, остају само осећања која људи у нама изазивају.

 

 

 

Црвена машна

 

слика са нета

 

 

 

„Охолост долази пред погибао, и поносит

дух пред пропаст.” (Приче Сол.16;18)

 

На једној фарми нађу се у друштву: коњ, крава, петао, кокош, свиња и пас. Како је власник био душа од човека, он се према свима односио с пажњом. Ни једној од животиња никада и ни у чему није правио меру. Дирнуте оваквом љубављу, ни оне нису остајале бездушне: свака је давала од себе и више него што се то од ње очекивало. Тако је коњ постао домаћинов ослонац у сваком раду у пољу; крава је давала млека више од просека; кокош је носила јаја и кад друге нису; петао је пазио на време; пас је пратио свог господара и верно чувао и њега и његово домаћинство... Једино је свиња, на сав домаћинов труд, гледала с висока.

- Баш сте луди! - говорила им је гласом пуним охолости. - Што не уживате, будале, кад већ можете. Угледајте се на мене!

Заиста,  сем  што  се  по  цео дан излежавала у свом обору, бирајући шта хоће и шта неће, она ни за шта друго није била способна. Уобразивши да је неко и нешто, чекала је да јој све други поради.

- Не буди такав сноб! - говориле су јој остале животиње. - Дај, тргни се мало! Неће ти то што радиш изаћи на добро.

Али свиња се није освртала на њихова упозорења. Напротив. Из дана у дан постајала је све захтевнија.

А једном приликом, изненада, усред недеље, наврате домаћину неки драги гости. Како им је број био поприличан, а останак непознат, човек се уплаши да неће имати довољно намирница. Стога на брзину преломи у себи и реши да жртвује једну од животиња. Само, питање је било: коју?

- Коњ ми је десна рука - размишљао је он у ходу - а и велик је за нас. Крава је добра и млеко јој је изврсно; ни неколико телади не би било на одмет. Кокош и петао добро раде свој посао, а, искрено, нико се, једући их, не би наситио. На псе, Богу хвала, знам да нису прешли. Дакле, остаје ми само свиња…

И док јој је прилазио, настави да премишља.

- Око ње имам највише посла и највише ми времена одузима. Најгоре је што то, бар досад, није показало никакву сврху. Е, да видимо сад... !

А свиња, мислећи да јој је поново дошао ред за тимарење, изађе онако полакомљена и надута и стаде управо на оно место, са кога је њена нагојеност од ленствовања највише бола човеку очи. Гледајући је, овај задовољно изјави:

- Послужиће…

И, напуштајући је за кратко, оде да потражи све оно што је било потребно да он њој окачи црвену машну а она њему да испише свој тестамент.

 

* * *

 

Заиста, не изгледају ли овако јадно и људи, када истрајавају у своме безумљу? Охолог срца, надутог ума и стишњених прстију, они и нису достојни да приме у себе никакво добро. Тим пре, јер је речено: „... ако неко неће да ради, нека и не једе.” (2.Сол.3;10) О величини њиховог безумља најбоље сведочи премудрост Соломонова; као највећи од свих земаљских царева, он је, несумњиво, имао прилике да их упозна, јер је и поуку о томе оставио: „Пред безумним не говори јер неће марити за мудрост беседе твоје.” (Приче Сол.23;9) А Господ, у својој Беседи на гори, учи нас још и више, рекавши: „Не... бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас.” (Мат.7;6) Зато будимо опрезни, када острашћеном брату или сестри пожелимо да притекнемо у помоћ. Док пружају руку и моле за помоћ - добро је; кад почну да вуку и тону - треба стати, како не би, собом, и нас повукли у пропаст.

 

аутор: причалица

Из књиге "Све у причама бива"