Помисли

 

(слика са нета)

 

 

 

Враћајући се из набавке за манастир, старија и млађа монахиња сретале су путем много света. Сви су им се клањали и тражили благослов; оне су свима срдачно одговарале и са свима биле љубазне.

У једном трену приђе им један младић; имао је прелепи стас и дивно лице. Он затражи благослов.

Стара монахиња му кратко одговори и продужи даље а млађа је мало застала да прича са њим.

Кад је видела да ће јој сестра отићи, потрча и стиже је.

Старија монахиња је била јако љута и читав пут је само ћутала. Пред манастир јој млађа рече:

- Молим те, реци ми шта сам урадила? Био је учтив и фин. Није било лепо што смо га тако игнорисале. Само смо мало разговарали о вери... Па то није забрањено...

- Слушај, дете! Наравно да није забрањено. Ти кажеш да сте само причали и оставила си га тамо. Међутим, он је сада пошао са тобом. Кад будеш стигла у манастир, он ће те пратити. Кад будеш вечерала, он ће сести поред тебе, ометаће твоју вечеру. Кад будеш почела да се молиш, он ће ти мисли красти. Кад будеш отишла да спаваш, он ће доћи у твоју собу. Кад будеш легла у кревет, он ће лећи поред тебе. Како буде време пролазило, он ће боравити у теби и створити свој свет тамо. Најгоре у свему је што то уопште неће бити он.

 

Лица се заборављају, речи бледе и нестају, остају само осећања која људи у нама изазивају.