Патријарх у анегдотама

 

 

Приметили Патријарху Павлу да има лепе ципеле: лаке, удобне, сјаји се кожа...
- Јесте - осмехује се он. - Удобне су, могу у њима дуго да пешачим...
- Где сте их купили?
- Ех, купио! - рекао и одмахнуо руком као да је ставио тачку на разговор.
А иза ових ципела стоји мало необична прича: ципеле, у ствари, некад биле женске чизме - нашао их Патријарх, бачене, близу куће своје сестре. Загледао их, превртао, видео да су старе и очуване. После неколико дана у својој малој радионици начинио је себи добре ципеле.

* * *

Патријарх има свештеничку пензију, али и то даје сиромашним студентима и убогим људима који пружају длан... Других прихода нема - свету дужност Патријарха обавља, како би се то савременим језиком рекло - волонтерски. Није шкртица, напротив, даје све што има, али не подноси расипништво: тражи од свештеника и монаха да сами поправљају, крече и уређују храмове у којима служе.
Старешина храма у Пећи, прота Станко, људина од два метра, договарао се са братијом да реновирају цркву. Сачинили спецификацију: колико материјала набавити и колико платити мајсторима. Све то, уз писмо, послали тадашњем владици Павлу, очекујући благослов. Отуда убрзо стигао отпоздрав: владика навео имена људи који ће бесплатно дати песак, креч, цемент, мешалицу... Што се радова тиче, рекао им да то могу сами, али ако не знају - ето њега да им покаже. Послушали свештеници, али делимично: набавили материјал, дали добри људи, али рекли да не знају да малтеришу и крече, а опасно је да се пењу под куполу... Одржао и владика обећање: дошао да их подучи...
Овде, заправо, почиње онај драматуршки део, пун заплета и необичних дијалога: кад су владику помоћу чекрка и конопца испели под куполу и кад је започео да малтерише, један од свештеника, онај што је држао конопац повика:
- Хоћете ли ви, Преосвећени, дати благослов да платимо раднике или да ја испустим овај конопац?!
- Нема плаћања за оно што можете сами да урадите. Кад ја стар могу на чекрк, можете и ви млади. Али, ако имате пара платите мени! - рекао владика с висине и наставио да малтерише.

* * *

Боравио владика Павле у овчарско-кабларском манастиру Благовештење: позвао га игуман Георгије да се мало одмори и ублажи реуматичне болове бањском водом. Ту се, шалећи се, пожалио потписнику овог текста:
- Чудан је овај мој игуман: позвао ме у госте, а после тражи да му гошћење платим. Уместо да он плати мени што сам му порту оплевио и сав маслачак појео као салату...

* * *

Другом приликом у истом манастиру затекосмо отац Венијамин и ја двојицу владика: Павла и сада блаженопочившег Јована, синовца владике Николаја Велимировића. Велики духовник, Венијамин, игуман манастира Преображење, обукао се свечано за ову прилику - све на њему блиста. Стигосмо некако у доба ручка: владика Јован и игуман Георгије, који се нису заветовали да неће јести месо, сецкају неко печење, владика Павле једе маслачак и барену блитву. У неко доба огласи се Георгије:
- Ех, да нам је, владико, мало вина дечанског или љубостињског да ово залијемо...
- Ви сада, вероватно, очекујете да вас прогласим великомученицима! - огласи се владика Павле уз осмех.

* * *

Ученици Призренске богословије, који се, иначе, оскудно хране, пожале се једном владици Павлу:
- Зашто нам, Преосвећени, бар једном не спреме гибаницу?
- Добро, децо, кажите ми шта све има у гибаници?
- Тесто, јаја, сир, кајмак - набрајају ђаци.
- А шта сте данас јели? - пита даље владика.
- Хлеб, јаја, сир, мало кајмака...
- Јели сте, значи, све оно што има у гибаници - закључи владика на општи пљесак младих богослова.

* * *

Док је био владика у Призрену десна рука му је био професор и прота Радич Радичевић. Прота је, међутим, имао доста разлога да измоли прелазак у Приштину, што владици није одговарало: како да се лиши драгоценог сарадника, поготово што у Приштини има доста добрих и способних свештеника. Пролазило време, владика заборавио на молбу, али прота чекао прилику. Једног дана примете да је ветар откинуо парче лима са крова цркве. Владика предложио да се нађу двоје мердевина, да се увежу, а он ће, онако лак, да се испење и поправи. Прота ће, по договору, држати мердевине и бринути о њиховој сигурности. Кад је посао био упола готов, прота запрети:

- Владико, или Приштина или ја дрешим мердевине!
- О тим ситним земаљским стварима не треба разговарати на овако високом месту! - узврати владика и настави да поправља кров.

* * *

Негдашњи секретар Рашко-призренске епархије прота Зоран Грујић, службовао је својевремено у Вучитрну. Пожелео и он да, попут других, облепи зидове парохијског дома, али ред је да затражи благослов.
- Шта ће ти тапети? Окречи! Без тапета се може.
- Али, Преосвећени, сви сад стављају тапете.
- Како сви, ја их немам!
- Владико, ја знам да ће вас једног дана, због вашег начина живота, прогласити свецем, али ја сам далеко од те могућности...
 
* * *

Пожале се верници владици Павлу на једног свештеника да не одржава порту - све је у њој зарасло у коров. Оде владика и увери се у истинитост притужбе.
- Што мало не средиш порту, оче? - пита га благим гласом.
- Немам будак! - правда се свештеник. - Овај, како да кажем, имам будак али немам држаљу. Знате како је, село сиромашно, мали приходи...
Сутрадан је владика дошао и донео будак и држаљу коју је сам истесао и насадио.
- А сад - рече - среди порту и не брукај се пред народом.

* * *

Најавио Патријарх Павле својим сарадницима одлазак на Косово, рекао и време поласка. Сутрадан се сви ужурбали: траже аутомобил, возача, бензин. Све је некако сређено, али нема Патријарха. У неко доба јавише да је Патријарх виђен у возу.

* * *

Један наш лист, који се низ година одупире комунистичком насиљу, неукусно се нашалио на рачун Патријарха Павла: вештом монтажом „видео“ га је у џинсу, у руку му је тутнуо калашњиков, за појас заденуо две бомбе и пиштољ, а леву руку украсио модерним сатом. Мало су се љутили у Патријаршији, али је Патријарх, кад је видео ту монтажу, рекао:

- Види, Бога му љубим, додали ми и сат, а никад га нисам имао!

То је био његов једини коментар.

* * *

Једна старија Београђанка, сва усплахирена, просто улетела у зграду Патријаршије тражећи од домара да је одмах упути Патријарху. Портир, Млађо Младеновић, стрпљив и предусретљив, рече јој да је Патријарх заузет, да има госте, па је уљудно замоли да дође други пут.

- Ја из ових стопа морам да видим Патријарха! - жена остаје упорна. - Не задржавајте ме и не спречавајте да испуним заповест Свете Петке! Она ми се ноћас јавила и рекла шта треба да урадим.
Жена је, ипак, шмугнула кроз отворена врата и некако стигла до Његове Светости. И ту се водио овај разговор:
- Дошла сам по заповести Свете Петке!
- Ма, немојте, молим вас, - као чуди се Патријарх. - Шта каже Света Петка?
- Каже: нађи једне мушке ципеле и чим сване носи Патријарху! Јесте, очију ми! И ево: ја донела...
- А кад ти се јавила Света Петка?
- Јавила ми се у сну и ја се од неког страха пробудим и погледам на сат: тачно поноћ...
- Е, види, мени се Света Петка јавила у два сата после поноћи и рекла ми да не узмем те ципеле. Зато, благо мени, врати те ципеле и дај их некоме коме су потребне...

 

 

Аутор pricalica ( Генерална ) :: Коментари (17):: Пермалинк