Раздражљивост је урођено својство срца и дата нам је, без сумње, на корист а не на штету, као што се и огњем ми можемо или користити или га злоупотребљавати. «Како ћемо, дакле, избећи штету коју нам причињава наша гневљивост?»,- пита Василије Велики и одговара: «Тако што ћемо саветовати нашој раздражљивости да не иде испред мисли. Опходимо се са њом као са коњем који нам је дат на управљање и који треба да се као уздом покорава разуму, и никада да не преступа своју меру него да иде тамо где му разум укаже. Раздражљива сила душе нам је подесна за многа дела врлине ако личи на војника који је положио оружје пред војсковођу са спремношћу да пружи помоћ тамо где је потребно. Тада она сарађује са разумом против греха. Јер, раздражљивост је душевни нерв који саопштава души силу за дивне подухвате. И ако се када деси да је душа раслабљена сластољубљем, онда је гнев кали као што се гвожђе кали потапањем, те она од слабе и веома разнежене постаје храбра и одлучна. Ако ти ниси гневан на лукавог, немогуће ти је да га мрзиш како би требало. Сматрам да је са равном ревношћу потребно и врлину волети и грех мрзети. За то је веома корисна раздражљивост кад она следи за разумом као пас за коњем, и остаје кротка и послушна према добронамернима и брзо долази на позив разума, док, напротив, постаје свирепа од туђег гласа и погледа, макар туђинци и изгледали дружељубиви. На тај начин гнев, привођен у дејство по потреби, доводи до храбрости, трпљења и уздржања, а ако делује супротно здравом разуму, онда се преображава у беснило.»

Из књиге "Православље као правоживље"