Све у причама бива

"А кад постите, не будите жалосни као лицемери;
јер они начине бледа лица своја да их виде људи где
посте. Заиста вам кажем да су примили плату своју."
(Мт.6,16)

Два села, која су географски лежала једно покрај другога, била су по много чему различита. Наиме, становништво једног је живело повучено и без разметања, док се у другом расипало немилице. И тако, док су се први, постећи, чували од телесних прохтева, дотле се њихове комшије трошише у пићу, ићу и разметању, као да никад неће угледати сутрашњи дан. При том, између њих, никаквог суживота не беше.

А у селу моралиста живео је и човек сиромах, који је, поред огромне немаштине, имао и најбројнију породицу. Како је чељад, од које су дечица била најбројнија, и без поста гладовала, отац је био приморан и да проси. Али, на која год би врата у селу закуцао, свако би му учтиво одговарао да је пост и да се уздржава, и при том би му, за утеху, одржао слово о моралу. Разочаран и потресен све јачим плачем изгладнеле деце, отац, немајући куд, оде у друго село да нађе себи посла, а за чељад храну. Након неког времена нашао га је код најбогатијег, али и најбахатијег тамошњег газде-бећара.

Радио је, што се каже, од јутра до сутра. Међутим, с вечери, кад би се враћао, у рукама је носио свакаквих смотуљака: и за јело, и за пиће, па чак и за обување Укућани су га издалека пресретали, помажући му око ношења. Њихова радосна граја мамила је погледе суседа и рођака, који су са презрењем гледали у њих.

И, како то обично бива, убрзо су почела, истина, прво тиха, а потом и све гласнија дошаптавања, опањкавања, а најпосле и - осуђивања. На крају, кад већ нису знали куд би са тим, досете се те раденика позову на одговорност и то пред судом! Наводно, јер су он и његова породица, гостећи се у посту, нарушавали углед читавог села.

Привели су га и угурали у казнионицу, претходно га пресревши на путу до посла. Ту су га поставили на огроман кантар, који им је, на јединствен начин, помагао да правилно извагају човекове мане и врлине, тј. његову кривицу или невиност. Наравно, раденика су поставили са оне, преступничке стране, где су приказиване мане. Затим је уследило суђење, на којем је требало да се изнађу све оне врлине, које би помогле да се утврди човекова невиност. То се постизало тако што су се позивали људи вољни да сведоче у његову корист. Они би доносили прописане каменице, које би полагали на супротну страну од оптуженичке, и то све дотле док она не би превагнула. Међутим, уколико се не би нашао нико да га брани, већ пре да га окриви, у том случају се то исто камење наваљивало на окривљеног.

Како су овде сви били противни, сиромах готово да се није ни видео; сав је био прекривен каменицама. Са оваквим доказима било је више него лако донети пресуду, што би судије, свакако, и учиниле, да се врата казнионице не отворише уз тресак. На прагу се појави нико други до радеников газда из другог села.

- Дошао сам по свог радника! - орило се из његовог грла. Али, шта ја то видим: он само што није жив умро... Шта се то дешава?!

Иако неради разговору са њим, неколицина се, ипак, удостоји да му изложи разлоге оваквог скупа.

- И, шта...? Нема никог да претегне, а толико се трудите у врлинољубљу - пренеражено ће грмаљ. Бах, џаба вас било! Ево, стаћу ја... премда и не знам о чему говорите. Али знам да овај човек то заслужује! Хвала Богу да је ситан и да нема у себи ту тежину, да оптужи ни себе, ни вас, па ни мене оволиког.

И грмаљ стаде на слободан крај ваге, но језичак једва да се и помери - све због оних нагомиланих каменица. У том судије, разјарене његовим изгредом, покушаше да му објасне како он, као припадник другог села, нема право да се меша у њихове обичаје.                     

- Знам шта су обичаји и то поштујем, али ме не можете спречити да уложим жалбу и приговор на пристрасност суда - изјави грмаљ смело.

Због његових речи судницом се разлеже негодовање, те они нареде овоме да повуче своје увреде и оде.

- Да сте ви прав и поштен свет и суд би вам такав био - без имало страха настави горостас да их прозива. А ви, уместо да вадите човека из беде, још му надодајете... Ево, погледајте ову каменицу! Ко је њу ставио?
 
Из масе се придиже један осион човечуљак.

- Зашто си је, кажеш, ставио?! - знатижељно га упита.

- Јер је непослушан! Када сам му указивао да се у посту не ваља разметати храном, и много других лепих и поучних речи, он пређе преко свега и оде у ваш табор, да тамо једе и пије до бесвести - тужио се човечуљак.

- Море, и мене си заситио, па ми дође да одем! Али, знај, у свему овоме што си рекао нема ни трунке истине; али немаш се ти ради чега бринути, будући да је за истину потребан разум. Овај човек овде јесте да је код мене радио, али је само посну храну и јео и кући односио.

Ово рекавши, он скиде његову каменицу те је пребаци на други крај ваге.

- Тако... то смо решили. Идемо даље: ко је ставио ову?
 
Из масе се бојажљиво придиже неки танак, повисок мушкарац.
   
- Зашто си је ставио?

- Јер је разметник! Одрекао се својих и отишао да се прода нечистима.

- И ти и овај чистунац пре тебе, треба да се стидите, због лажи које говорите. Нити сам се ја мешао у његово, нити он у моје, нити му је ико из села прилазио по том питању. Дакле, и твоја је каменица погрешно паркирана.

И скинувши је и са њом учини исто. А онда се, под његовом руком, почеше ослобађати једна по једна и друге врлине: милосрђе, човекољубље, незлобивост, несебичност и остале с њима, које све пређоше на страну где им и би место, те она, мало-помало, поче да претеже. Најпосле, не могавши да издржи под притиском истине, кантар пуче, а сироти човек, коме лакну на души, доскочи радосно на земљу.

Тако овај морални мерник, изгубивши на веродостојности, признаде човекову невиност. А газда и његов врли радник, оставивши судије у чуду, наставише у миру тамо где су стали.

Уздржавање само од уношења хране, али не и од изношења трулежи фарисејске, никако се не може назвати постом, јер је, као лицемерство, осуђено у Светом Писму на сваком месту, где се, као такво, спомиње. Најбољи пример даје нам Старозаветни Пророк Исаија, који каже: "...Гле, кад постите, чините своју вољу и изгоните све шта вам је ко дужан. Ето постите да се прете и свађате и да бијете песницом безбожно. (...) То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу?" (58;3-5) А, ево, шта Господ назива постом: "... Да развежеш свезе безбожности, да разрешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам? (...) Да преламаш хлеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш голог, да га оденеш, и да се не кријеш од свог тела." (Иса.58;6-7), а не да: "Седиш и говориш на брата свог, сина матере своје опадаш." (Пс.50;20) "Јер пред Богом нису праведни они који слушају закон, него ће се они оправдати који га творе", говори Свети Апостол Павле, и додаје: "Јер кад незнабошци не имајући закон сами од себе чине шта је по закону, они закон не имајући сами су себи закон. Они доказују да је оно написано у срцима њиховим..." (Рим.2;13–15) Јер: "Ако, на пример, брат или сестра голи буду, или немају шта да једу", учи нас Свети Апостол Јаков, "и рече им који од вас: идите с миром, грејте се, и наситите се, а не да им потребе телесне, шта помаже?" (2;15-16). Али каже Господ; "Кад бисте пак знали шта је то: милости хоћу а не прилога..." (Мт. 12;7 ), "Јер је мени милост мила а не жртва, и познавање Бога већма него жртва паљеница." (Ос.6;6) "Отац твој није ли јео и пио? кад чињаше суд и правду, тада му беше добро. Даваше правицу сиромаху и убогоме, и беше му добро; није ли то познавати ме?" (Јер. 22;15-16) Дакле, то чинимо и: "Тада ће синути видело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процвасти, и пред тобом ће ићи правда твоја, слава Господња биће ти задња стража." (Иса. 58;8)