Просјакиња (други део)
Када је Петрова мајка сазнала сутрадан за поступак свога сина, дуго је само ћутала, а кад је нико не би гледао, одлазила би негде у крај и ронила сузе. И ту, где ју је само Свевидеће Око Божије гледало, молила је Небеса да јој помогну у правилном одгајању њеног сина и исправљању ове нечувене неправде. Најпосле, умиривши се, сачекала је да Петар дође из школе, а затим га је посела покрај себе и упитала:
- Петре, одакле ти је то да је она вештица? Ко ти је рекао тако нешто?
- Тако причају... јер је виде често на гробљу да нешто ради са свећама и цвећем – одговараше Петар скрушено.
Мајка се за тренутак замисли, па рече:
- Добро, сине. Време је да сазнаш неке ствари, да би могао боље да разумеш. Сутра је субота и ти и ја ћемо да обавимо једну посету. Јел важи?
Петар мирно кимну главом у знак одобравања.
Сутрадан, након службе у храму, мајка га поведе на гробље. Иако се снебивао, Петар послушно иђаше за њом. Кад су стигли до споменика са крстом на коме су била два мушка имена, и где су урезане године појашњавале да је реч о оцу и сину, мајка започе причу.
- Видиш, Петре, овде почивају два тела: једно је тело дечака, а друго његовог оца. Она просјакиња је дечакова мајка, а удовица овог човека. Кад је она била трудна са њим, а то је било у време кад сам ја носила тебе, нас две смо истог дана примљене у болницу да се породимо. Оба порођаја беху сваки на свој начин тешка. Ја сам изгубила много крви, а њен је муж погинуо на путу до болнице. Такође и беба која је требала да дође на свет није поживела више од једног дана. Тада су доктори, да би одвратили њене мисли од погубних идеја, предложили да млеком којег је имала доји тебе, јер ја нисам ни могла, нити га имах. Твој отац и ја то прихватисмо, а Богу хвала и она. Тако ти је, сине, она друга мајка, о којој, након смрти њених вољених, више није било никог да брине о њој.
Петра је током читавог пута до куће пратио рој мисли, због којих је, када је стигао, ушао у собу, пао лицем на кревет и заридао горко. У том тренутку његово дрвено срце као да се ломило, а из њега почеше да расту нови прекрасни изданци са пупољцима миомирисним. И већ наредног јутра, у недељу, носећи букет најлепшег цвећа из њихове баште, отишао је у храм и запалио свеће за упокојеним оцем и сином. Након свете литургије замолио је мајку да га пусти самог до гробља, што му она пуног срца и допусти.
Стигавши, угледао је просјакињу поред гробова својих најмилијих. Идући лаганим корацима, како је не би омео у тиховању, он јој приђе кад се ова поче полако придизати.
Окренувши се и угледавши Петра, жена нехотично пође руком да га помилује, али се наједном предомисли и повуче руку уназад. Но дечак примети то и пруживши јој цвеће за вазу која стајаше на споменику, натера је да испружи руку и прими дар. Заливши га топлом сузом, она пође да стави цвеће, али у вази не беше воде.
- Ја ћу донети! – рече одлучно Петар.
- Хвала ти, сине – захвално прихвати просјакиња.
У том јој Петар приђе и загрливши је јако, изјави:
- Нема на чему, мајко!
Жена га нежно стисну, као да је хтела загрљајем да затисне рану у своме преболном срцу и души. А суза, која јој зацакли око, врати се, носећи њеном бићу преко потребне радосне боје живота.
Кад су коначно средили и уредили гроб, њих двоје, с руком у руци, радосно кренуше. Како је кућа просјакиње била прва, то најпре свратише до ње. Хтела је да се мало уреди, пре него што пође на ручак код њих, на који ју је дечак позивао, претходно се договоривши са родитељима.
А док је Петар, чекајући је, онако по сунцу загледао оронулу зграду, он, наједном, угледа више него јасно како се испод ње помаља кућа сва у цвећу, испред које стоји и маше му жена блиставог осмеха и лика.
- К Р А Ј -
аутор: причалица